ДЕБАТА О СОЦИЈАЛИСТИЧКОМ РАЧУНУ:
Мизесове и Хајекове неутемељене оптужбе
аутор: Драган Драча
датум: 29/10/03

Резиме

У овом раду се испитује научна валидност аргумената у прилог тезе да је социјализам економски немогућ, изнетих у чувеној „дебати о социјалистичком рачуну“. Укратко се даје коментар историје саме дебате, а затим се прелази на критику најважнијих аргумената које су изнели Лудвиг фон Мизес и Фридрих фон Хајек као најистакнутији поборници поменуте тезе. Критика Мизесових аргумената обухвата разматрања методолошких основа његове теорије економског рачуна, његових схватања власништва, расподеле, рационалне активности и врста економског рачуна. Критици Хајекових аргумената претходи њихов кратак приказ, а потом се исти анализирају. Закључак овог рада је да аргументи Мизеса и Хајека нису научно валидни и да не представљају доказ економске нерационалности социјализма.

Садржај:
I. Историја дебате о социјалистичком рачуну
II. Тумачења историје дебате
III. Научни статус Мизесове теорије
IV. Мизесов метод и теорија
V. Власништво
VI. Расподела и економски рачун
VII. Рационална активност
VIII. Природа економског рачуна
IX. Клевете
X. Хајеков аргумент
XI. Закључак

I. Историја дебате о социјалистичком рачуну

Лудвиг фон Мизес је 1920. године у спису под називом “Економски рачун у социјалистичком комонвелту“ поставио темеље вишедеценијске полемике познате као „дебата о социјалистичком рачуну“ (социалист цалцулатион дебате). Суштина поменутог списа своди се на тезу да је социјализам економски немогућ, и да је сваки покушај његовог реализовања унапред осуђен на пропаст. Мизесовим речима:

„Социјализам је укидање рационалне економије.“^[1]

Овај Мизесов спис се појавио у јеку теоријске и практичне борбе за социјализам. Марксова разорна критика класичне политичке економије и капитализма је поставила теоријске оквире практичне борбе радничке класе за освајање политичке власти и изградњу социјализма крајем XIX века. Октобарска револуција 1917. године у Русији, раст класне свести и организованости пролетаријата и претња ширења револуције на Немачку и друге западне капиталистичке земље, наметнуле су питање социјализма као прво и најважније питање које човечанство мора решити. Паралелно са оружаним нападом највећих империјалистичких сила на Бољшевике и подршком Белогардејцима, са заоштравањем политичке борбе у сопственим земљама, марксистичкој доктрини научног социјализма супротстављен је читав арсенал филозофских, идеолошких и „научних“ оружија буржоазије у одбрани капитализма.

Мизес се придружио нападу са позиција тзв. аустријске економске школе. Прво је Еуген Бем-Баверк са становишта субјективистичке теорије вредности аустријске школе оспорио Марксову радну теорију вредности^[2] и тако покушао да обори целу доктрину научног социјализма. Испразност Бем-Баверкових оптужби је убрзо доказао Рудолф Хилфердинг^[3]. Мизес је свој напад на теорију социјализма, за разлику од Бем-Баверка, извршио првенствено оспоравањем закључака марксистичке критике капитализма а не оспоравањем валидности саме критике. Мизесов рад се наслања на Бем-Баверков у смислу прихватања његових приговора радној теорији вредности, али је фокус на доказивању економске неодрживости социјализма. У мери у којој се Мизес позива на ауторитет Бем-Баверкових аргумената са њиховим падом се руши и његова сопствена теорија. Ипак, нови елементи које Мизес уноси у полемику захтевају посебну пажњу.

Мизес није био први који је писао о економској организацији социјализма. Осим излагања основа научног социјализма у делима Маркса и Енгелса^[4] уз њихове изричите напомене да није на њима да дају рецепте и готова решења, и каснијих Лењинових коментара, познат је покушај Е. Баронеа^[5] да докаже како - бар у принципу - социјалистичка економија може бити ефикасна. Бароне је своје спекулације базирао на субјективистичкој теорији вредности лозанске економске школе и њеној теорији општег еквилибријума. По њему, проблем се своди на утврђивање цена као решења система једначина, и свеједно је да ли њих решава тржиште или јавна власт.

Међутим, тек са победом Бољшевика и објављивањем Мизесовог “Економског рачуна у социјалистичком комонвелту“, и дела “Социјализам“^[6] пар година касније, почиње да се придаје већи значај овом питању. Успех Октобарске револуције је теоријске принципе транзиционог периода из капитализма у социјализам претворио у практичне задатке: после освојене политичке власти, било је потребно предузети прве кораке социјалистичке трансформације Русије. Требало је извршити експропријацију средстава за производњу и почети планско организовање привреде. Са друге стране, истовремено објављивање поменутог Мизесовог списа је унапред довело у питање успех целог подухвата. Уколико су Мизесове тврдње о економској немогућности социјализма тачне, онда је бесмислен сваки покушај усмерен у правцу његовог успостављања.

Мизес је осим теоријског напада на доктрину научног социјализма истовремено покушао да емпиријски докаже исправност својих тврдњи нападом на мере које су предузимали Бољшевици у покушају да организују руску економију. Проблеми глади, ратних разарања и економске неразвијености Русије са којима су се Бољшевици суочили у првим годинама после револуције требало је да буду потврда Мизесових закључака. Овај Мизесов емпиријски „доказ“ је најобичнија замена теза. Социјализам није наступио пуким освајањем политичке власти од стране Бољшевика - она је била тек први корак у револуционарној трансформацији друштва, не њен завршетак. Пред Бољшевицима и радничком класом западних капиталистичких земаља стајао задатак довршавања револуције као светског процеса, задатак глобалног укидања капитализма. Само успешно испуњење овог задатка је могло омогућити да се заиста може приступити решавању питања економске организације социјализма на прави начин. Али, уместо глобалног тријумфа, радничка класа на западу је доживела тежак историјски пораз. Издаја западне социјал-демократије, ужасне последице Првог светског рата и други фактори допринели су ограничавању и изолацији бољшевичке Русије. У таквој ситуацији, како је Лав Троцки у својој критици стаљинизма^[7] пар деценија касније показао, нужно је морало доћи до дегенерације револуције и ревизионистичких тенденција. У таквој ситуацији, такође, није било могуће организовати „социјалистичку економију“ у правом смислу те речи. Са смрћу Лењина бирократизација и ревизионизам су убрзано узимали маха, диктатуру пролетаријата заменила је диктатура партије, радничку демократију стаљинистички тоталитаризам... Теорија интернационалне социјалистичке револуције замењена је теоријом социјализма у једној земљи а касније и теоријом мирне коегзистенције капитализма и социјализма; уместо одумирања државе наступило је јачање „социјалистичке државе“. Од марксизма као јединства револуционарне теорије и праксе је остала само испразна догматска реторика.

Одустајање од светске револуције је пред стаљинистичку бирократију поставило проблем организације „социјализма у једној земљи“. Она је морала пронаћи модел планске организације привреде који би омогућио њено одржање у капиталистичком окружењу. Централно-плански модел совјетске привреде није био у складу са принципима зацртаним у теорији научног социјализма^[8] па ни његово напуштање и слом стаљинизма последњих деценија XX века не представљају емпиријски доказ економске неодрживости социјализма, како то тврде Мизесови следбеници. Исто важи и за друге „социјалистичке државе“ које су настале током XX века - Кину, Кубу, Југославију, итд., и њихове варијанте планског и тржишног „социјализма“. Социјализам као светски систем још увек није успостављен па се не може ни тврдити да је емпиријски доказано је економски нерационалан.

то се ти е Мизесових теоријских аргумената, они су полазна тачка око које се распламсала „дебата о социјалистичком рачуну“ наредних деценија. Срж Мизесовог аргумента је да је социјализам економски немогућ зато што се укидањем приватне својине над средствима за производњу губи основа за монетарне калкулације при доношењу економских одлука. Без тога економске одлуке не могу бити рационалне, каже Мизес.

[ на почетак ]

II. Тумачења историје дебате

Постоје два распрострањена тумачења историје „дебате о социјалистичком рачуну“^[9]. По првом тумачењу, Мизесовим аргументима је Бароне већ унапред одговорио када је утврдио да се и у социјализму може успоставити општи еквилибријум, под претпоставком потпуних информација о вредновању различитих роба од стране потрошача, о производним техникама и неограничених “логичких способности“ оних који врше планирање. Само је потребно решити одговарајуће системе једначина. Овакав став је заступао Х. Д. Дикинсон и други. Сматра се да је Фридрих Хајек, још један од припадника аустријске економске школе прихватио овај став, и да се:

“... аустријска школа практично повукла са неодбрањивих тврдњи о теоријској немогућности социјализма на заступање мекше тезе да би социјалистички рачун био суочен са практичним недостацима. Конкретно, тврдило се да социјалистички плански орган не може решити све неопходне једначине, док тржиште може.

Ову ослабљену аустријску позицију је онда успешно напао Оскар Ланге 1938., када је показао да би социјалисти могли да симулирају Валрасијанског аукционара, користећи процес 'покушаја и грешке' да би се дошло до вектора цена општег еквилибријума. Није било нужно решити све једначине унапред, 'на папиру'.

Стога, према стандардној верзији дебата је затворена очигледним поразом аустријанаца. Показано је да је рационалан економски рачун у социјализму у принципу спроводљив. Наравно, може се имати сумњи у стварну спроводљивост система чији нацрт је дао Ланге, али је то било довољно као теоријски одговор Мизесу и Хајеку.“^[10]

Проблем са овим тумачењем дебате је што су саме теоријске поставке, односно субјективистичка теорија вредности и теорија општег еквилибријума, на којима је Бароне засновао своје аргументе, неодрживе. Неисторичност, математички и логички формализам, методолошки индивидуализам и други дефекти ове омиљене „науке“ буржоаских економиста унапред обесмишљавају било какво аргументовање са њених позиција. Баронеов, Лангеов^[11] и слични системи тржишног социјализма нису конзистентни са научним социјализмом, па је бесмислено користити их у његову одбрану.

Према другом тумачењу, ни Бароне ни Ланге нису пружили аргументе који би оповргли Мизеса. Истиче да се лозанска економска школа бавила проблемом статичког општег еквилибријума, и да ни сам Мизес никада није оспоравао да би социјализам у статичким условима могао да буде економски рационалан. Али, поборници^[12] овог тумачења тврде како је статички еквилибријум исувише нереална претпоставка. По њима, Мизес је имао на уму стално динамичко прилагођавање у условима континуалних промена преференција економских субјеката, технологија и услова у привреди. Статички еквилибријум може послужити само као теоријска, крајња тачка динамичког прилагођавања привреде која се у реалности никада не постиже - ни у капитализму, ни у социјализму. Отуда је, тврде они, постизање статичког општег еквилибријума ирелевантно за аргумент да социјализам не би могао успешно да функционише у условима сталних промена. Њихов став да је Баронеов и Лангеов модел неадекватан одговор Мизесу се може прихватати, али првенствено из већ наведених методолошких недостатака лозанске школе, а не због тврдњи да се статички еквилибријум никада не постиже у реалности.

Ова два тумачења историје дебате су довела до подела око значаја аргумената Фридриха Хајека^[13]. Једни сматрају да је Хајеков допринос дебати у складу са Мизесовим, док други приговарају да је Хајек редуковао проблем економског рачуна на обичан артиметички проблем и у први план истакао проблем природе информација^[14], који је био рањивији на социјалистичке аргументе.

Прво тумачење историје дебате је доминирало у периоду од педесетих до осамдесетих година прошлог века, у радовима аутора тзв. неокласичне школе - Бергсон, умпетер, Семјуелсон... Ви едеценијско постојање СССР-а и формирање читавог низа земаља које су се декларисале као социјалистичке после Другог светског рата и које су увеле неку од варијанти привредног планирања представљало је велику потешкоћу за оне који би евентуално желели да одбране Мизесове ставове. Још се можда и могло тврдити да је социјализам мање економски ефикасан од капитализма - упркос високим званичним статистичким стопама раста које су ове земље бележиле, али је свакако било апсудно тврдити да је социјализам економски немогућ. Тек средином осамдесетих година као последица одбацивања кејнзијанизма на западу и оживљавања ортодоксног либерализма јављају се радови аутора (Лавој, Стил, Темкин...) који доводе у питање Баронеов и Лангеов одговор Мизесу и дају другачије тумачење историје дебате од до тада опште прихваћеног - да се дебата завршила теоријским поразом Мизеса и аустријске школе. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих долази до напуштања совјетског система планирања, што је убрзо искоришћено као „необорив“ емпиријски доказ да је Мизес био у праву. Критика Баронеа и Лангеа постаје опште прихваћена и проглашава се крај дебате о социјалистичком планирању дефинитивном победом Мизеса.

Из табора критичара Мизесовог закључка о економској немогућности социјализма, осим чувеног Лангеовог модела, у протеклих пет деценија потекле су бројне верзије тржишног социјализма. Неки су тврдили да и у социјализму мора постојати новац и неки облик тржишта, други су предлагали да плански орган симулира тржишни процес формирања цена, итд. Оно што је заједничко за све њих је да нису разумели суштину Марксове критике робне производње и новца у капитализму, или су били спремни да је се одрекну у жељи да Мизеса победе „његовим оружијем“ - доказивањем да социјализам такође може успешно вршити монетарне калкулације. Пре више од сто година је Плеханов приметивши сличну појаву међу социјалистима-утопистима који су прихватали 'објективност' Малтусове теорије популације написао:

„Утописки дилетантизам принуђен је да чини теоретске уступке сваком мање или више ученом браниоцу буржоаског поретка.“^[15]

Тешко да се може изрећи боља оцена покушаја савремених социјалиста-утописта да смисле модел тржишног социјализма који би оповргао Мизеса. Њихови аргументи су унапред потопљени у оној мери у којој теже да у свој модел инкорпорирају оно што по Мизесу (а са чиме се очигледно слажу) представља елементе економске рационалности - било да су то цене, новац или тржишта потрошних добара.

Критика Мизесове теорије и метода мора бити полазна тачка у полемици, а не прихватање његових закључака. Научно се може доказати да су Мизесове тврдње о економској немогућности социјализма нетачне само доказивањем да његово виђење економске рационалности капитализма и економске рационалности уопште није исправно, доказивањем нетачности тврдње да је капитализам једини систем који је економски рационалан, критиком његовог аналитичког метода. Раскринкавањем Мизесових заблуда ће се његова тврдња да је социјализам економски немогућ распасти сама од себе.

Један број аутора^[16] је покушао да одговори Мизесу стварањем модела социјализма на бази радног времена или натуралних јединица као основе за економски прорачун. Не улазећи у разматрање који је од тих модела теоријски конзистентан и практично спроводљив, довољно је утврдити у којој мери оповргавају Мизеса. До сада најбољу критику Мизесових концепата економске рационалности и оптималности, и Хајековог концепта информације су дали Алин Котрел и Пол Кокшот^[17] у првој половини деведесетих година, и на бази ње су дали своје предлоге социјалистичког економског рачуна. Ипак, њихова критика Мизеса и Хајека је непотпуна. Циљ рада који се налази пред вама је њена допуна.

Показивањем да су аргументи Мизеса и његових истомишљеника неодрживи, задатак је испуњен. Терет доказивања пада назад на оне који тврде да је социјализам економски немогућ, а пред научним социјализмом данас стоји један други, практичан задатак: остварење социјалистичке револуције и укидање глобалног капитализма.

[ на почетак ]

III. Научни статус Мизесове теорије

Баук комунизма је већ прогутао Русију и увелико кружио Европом у моменту када се 1920. године Лудвиг фон Мизес, тада већ прослављени теоретичар аустријске економске школе, укључио у спашавање капитализма од 'црвеног терора'. Наоружан идејама ортодоксног либерализма, под плаштом научне објективности буржоаске политичке економије, упустио се у доказивање да је социјализам економски немогућ. Своје прве аргументе је изнео у спису под називом “Економски рачун у социјалистичком комонвелту“^[18], а напад на марксистичку доктрину научног социјализма Мизес је даље развио у делу “Социјализам“^[19] објављеном 1922. године. И у својим каснијим радовима Мизес се стално изнова враћао на ове теме допуњујући их новим „аргументима“.

Мизесови радови су у круговима апологета капитализма дочекани са одушевљењем као убојито идеолошко оружије, морални подстицај и као „научни доказ“ супериорности капитализма. Чувена Марксова опаска да:

„оружије критике не може, наравно, заменити критику оружијем, материјална сила се мора срушити материјалном силом; али теорија такође постаје материјална сила чим захвати масе“^[20]

изгледа да је и у њиховим очима подједнако важила. Међутим, историјска судбина либералистичке доктрине са чијих становишта је Мизес наступао била је таква да је врло брзо гурнута у запећак. Кејнзијанизам је после велике економске кризе с краја двадесетих и почетка тридесетих година XX века постао официјелни кредо западне буржоазије. На либерализам се гледало као на симплификовану, нереалну, идеалистичку теорију - што он и јесте био, на испразну глорификацију савршеног механизма „невидљиве руке тржишта“. Капитализам су потресале кризе пред којима се више нису могле затварати очи, и кејнзијанизам је био теоријско признање те чињенице. Капиталистичка држава је позвана у помоћ за спас капитализма; либералистичком принципу лаиссез фаире, лаиссез пассер и виђењу државе као уљеза у привреди више није било места. „Реални социјализам“ на истоку је такође допринео напуштању Мизесових ставова и проглашавању његовог пораза у дебати о социјалистичком рачуну.

Тек седамдесетих и осамдесетих година прошлог века се поново почињу јављати неолибералне идеје као одговор на кризу капитализма у коју га је овај пут одвео кејнзијанизам. Раст инфлације и незапослености, стагнација, структурне кризе су биле слика западног капитализма седамдесетих. Економски теоретичари капитализма су у потрази за објашњењем нових проблема посегли за напуштеним теоријама „златног доба капитализма“ из архива. Монетаристичка критика кејнзијанизма на бази квантитативне теорије новца и критика државне бирократије су потекле са становишта класичне либералне ортодоксије. Дерегулација, реприватизација и препуштање снагама тржишта су нови-стари лек за кризу капитализма. Са реституцијом либералне догме о савршености тржишног механизма васкрснут је и Мизесов аргумент против социјализма. Историја дебате је ревидирана, а са распадом СССР-а и источног блока је проглашена практична потврда Мизесових аргумената. Тако је са ђубришта историје Мизесова теорија враћена у ранг научних истина.

Какав је заиста научни статус Мизесове теорије? Ово питање данас наизглед нема великог практичног значаја пошто је марксистичка доктрина научног социјализма у бившем Совјетском Савезу и другим источноевропским земљама официјелно напуштена, а ревизионизам и идеолошка капитуалција капитализму се примећују у преосталим „социјалистичким земљама“ попут Кине, Кубе, Северне Кореје... Социјализам је дефинитивно пропао, наступио је Фукујамин крај историје - тврде апостоли неолиберализма.

Напротив, утврђивање истинитости Мизесових тврдњи је од изузетне важности. Питање алтернативе савременом империјалистичком капитализму који свакога дана незаустављиво гура човечанство ближе самодеструкцији није неко безначајно схоластичко већ круцијално егзистенцијално питање. Приватна својина над средствима за производњу није само кочница даљег развоја производних снага човечанства, она је фактор њиховог перманентног уништавања. Империјалистички милитаризам највећих капиталистичких сила у освајању нових тржишта и ресурса немилосрдно сатире људске животе широм планете, доводи до немерљивих материјалних разарања и еколошких катастрофа. Капитал је прерастао уске границе националних држава, он их конфронтира и раздире производећи сталне економске, политичке и војне конфликте. Капитал је себи подредио националне државе, оне су постале његово оружије у глобалној трци за профитом. Историја двадесетог века и два светска рата јасно сведоче о томе какве последице могу имати конфликти капиталистичких држава, а постојећи оружани и нуклеарни потенцијал у њиховим рукама представља претњу самој егзистенцији човечанства и целокупном животу на планети.

У условима када милијарде људи живе у крајњој беди и сиромаштву иако постоје материјални услови да се обезбеди пристојан живот сваком појединцу, када деца умиру од глади и излечивих болести док шачица људи контролише веће богатство него поједине државе^[21], више него икад је потребно утврдити да ли је човечанство заиста осуђено на капитализам. Да ли је Мизесова констатација да:

“... је једини спроводљив систем људске кооперације у друштву базираном на подели рада приватно власништво над средствима за производњу.“^[22]

уистину научна чињеница?

[ на почетак ]

IV. Мизесов метод и теорија

У Мизесовом опусу се могу пронаћи најразличитији напади на социјализам, али централно место заузима његов наводни доказ да је социјализам економски немогућ. Мизес каже:

„Без економског рачуна нема економије. Стога, у социјалистичкој држави где је спровођење економског рачуна немогуће, не може бити - у нашем смислу речи - никакве економије.“^[23]

Упркос томе што би критичка анализа наизглед требала поћи баш одавде - од преиспитивања истинитости ове тврдње, од утврђивања да ли је заиста економски рачун нужна претпоставка економије и да ли је економски рачун у социјализму могућ или не, она мора почети са сасвим друге стране. Анализа мора почети од Мизесове методологије, од основних појмова и претпоставки на којима почива Мизесова теоријска конструкција.

Мизесово теоријско становиште је субјективистички утилитаризам. Основе утилитаризма су поставили Вилијам Стенли Џевонс, Карл Менгер и Леон Валрас седамдесетих година XIX века, одбацивањем теорије радне вредности класичне политичке економије и развијањем концепта субјективне корисности. Упркос томе што је утилитаризам данас доминантан у академским круговима у виду микроекономске теорије - економике, он представља раскид са политичком економијом као науком. Ненаучни карактер утилитаризма огледа се у неисторичности, логичком формализму, априоризму и методолошком индивидуализму.

Неисторичност утилитаризма подразумева одбацивање постојања историјских закона развоја људског друштва и могућности њихове спознаје. Историја као наука се редукује на пуку хронологију догађаја, а социологији се даје задатак проналажења универзалних закона људског друштва. Друштвени односи се покушавају посматрати одвојено од материјалне основе друштва, чиме се прекида веза између историјских промена облика производње - тј. односа човека према материјалним стварима, и њима кореспондирајућих односа људи у друштвеном процесу производње. Проучавање историјских промена односа људи у производњи које је премет политичке економије замењује апстрактно третирање тренутно постојећих капиталистичких односа као универзалних. Универзални закони се покушавају утврдити логичким резоновањем „из разума“, а приори, као знање које претходи искуству. Марксова критика класичне (буржоаске) политичке економије подједнако је валидна и против утилитаризма:

„Економске категорије су само теоријски изрази, апстракције друштвених односа у производњи... Исти људи који успостављају своје друштвене односе у складу са материјалном продуктивношћу, стварају такође и принципе, идеје и категорије, у складу са њиховим друштвеним односима. Стога ове идеје, категорије су онолико мало вечне колико и односи које изражавају. Оне су историјски и транзиторни производи.“^[24]

Методолошки индивидуализам значи разматрање субјективног односа изолованог, апстрактног појединца према стварима - преференције и корисност су полазиште утилитаризма. Људска активност се посматра у функцији реализације преференција и максимизирања корисности. Уместо односа човек-ствар-човек, који је предмет политичке економије као науке, предмет посматрања постаје однос човек-ствар.

Логичким резоновањем помоћу појмова који се налазе у разуму, и који наводно претходе искуству (а приори), покушавају се установити универзални друштвени закони. Али, сваки појединац може имати различито схватање истих појмова, посебно када се ради о апстракцијама високог нивоа потпут државе, друштва, итд. Садржај који неки појединац, па био то и економски теоретичар, придаје неком појму комбинација је друштвених и индивидуалних значења произашлих их конкретних услова његовог живота и рада. Појмови не претходе искуству, они се напротив могу развијати само кроз искуство. Значење појмова активности, размене, користи, не мора бити, и није исто за различите људе. Стога се не може „чистом“ формалном логиком дедуцирати било каква научна истина употребом таквих појмова.

„Апстракција, категорија узета као таква, тј. одвојена од људи и њихове материјалне делатности, је, наравно, бесмртна, непромењива, непокретна, она је само производ чистог ума, што само значи, да је апстракција као таква апстрактна - прекрасна таутологија!

Стога су ... економски односи, схваћени у форми категорија, вечне формуле без порекла или прогреса.“^[25]

Наука не оперише са арбитрарним појмовима већ са концептима који одговарају објективној стварности. Концепти су резултат дијалектичког а не формално логичког резоновања. Само дијалектика као метод резоновања који тежи да разуме ствари конкретно у њиховом кретању, промени и међусобној условљености може створити концепте који представљају адекватан мисаони одраз стварности. За разлику од формално-логичког резоновања које полази од фиксиране дефиниције неке ствари, од истицања неких њених атрибута, дијалектика објашњава ту ствар као део шире целине са којом је повезана, кроз њено настајање из нечега и развијање у нешто друго откривајући тако суштину и законе који њоме владају. Само овим методом се може продрети у суштину природних и друштвених закона, и будући да утилитаризам одбацује дијалектички метод, неспособан је да произведе заиста научне закључке. Мизесова економска теорија је једнако ненаучна колико и сам утилитаризам на коме се заснива.

[ на почетак ]

V. Власништво

Укидање приватног власништва над средствима за производњу је основна претпоставка социјализма. Зато је полазна тачка анализе Мизесово схватање власништва. Доследно се држећи свог методолошког индивидуализма, Мизес тврди:

„Третирано као социолошка категорија, власништво се испољава као способност коришћења економских добара. Власник је онај ко располаже економским добром.

Стога су социолошки и правни концепти власништва различити. Ово је, наравно, природно, и за чуђење је то што се ова чињеница још увек понекад превиђа. Са социолошке и економске тачке гледишта, власништво је имање добара која захтевају економски циљеви људи. Ово имање се може звати природно или оригинално власништво, пошто је чисто физички однос човека према добрима, независно од друштвених односа или законског поретка. Значај легалног концепта власништва лежи управо у овоме - да разликује између физичког има и легалног требало би да има.“^[26]

Са социолошке тачке гледишта, власништво је “чисто физички однос човека према добрима“ поручује Мизес аргументујући то ауторитетом Бем-Баверка^[27] у фусноти. Питање које се намеће је: у чему се испољава тај физички однос, односно како се мењају својства појединца или предмета његовог власништва тиме што неки предмет постаје или престаје бити у његовом власништву? Никако, наравно. Но, прво да видимо шта Мизес о томе каже:

„Економски посматрано, власништво није униформно ни у ком случају. Власништво над потрошним добрима и власништво над производним добрима се разликује на многе начине, и у оба случаја морамо, опет, разликовати трајна и једнократна добра.

Добра првог реда, потрошна добра, служе непосредној сатисфакцији потреба. У мери у којој су добра која се потроше, тј. која се по својој природи могу корисити само једном, и која губе свој квалитет, значај власништва лежи управо у могућности њиховог конзумирања.“^[28]

Мизесова заблуда потиче од поделе добара на трајна и једнократна као њиховог објективног, апсолутног својства. За њега је ова подела условљена природом добра. Али, исто као што је подела на производна и потрошна добра релативна, извршена са аспекта намене која им је додељена, тако је и подела на трајна и једнократна добра условљена наменом. тави е, тек у светлу одлуке да се неко добро употреби као потрошно или као производно се може утврдити да ли је оно трајно или једнократно. Дрвена цепаница се може искористити или за ложење ватре или као стуб у фабричкој хали, као једнократно потрошно или трајно производно добро. (Наравно, начини употребе су ограничени достигнутим степеном друштвено-економског развоја, акумулираним знањем и општим нивоом развоја производних снага.) Мизес ставља знак једнакости између “могућности потрошње“ као одлучивања о употреби предмета власништва и стварне потрошње. Али, одмах затим тврди како:

„Власник може такође дозволити да се његова добра покваре неупотребљена или чак да дозволи да намерно буду уништена, или да их да у размену или поклони. У сваком случају он располаже њиховом употребом, која се не може делити.“^[29]

Дакле, он дозвољава могућност да се власништво не испољава искључиво у чину потрошње, већ и пре њега јер власник може свој предмет ставити у промет. Одлучивање о потрошњи и сама потрошња нису иста ствар. Поставља се питање, какав је то онда физички однос између власника и предмета власништва ако га власник може отуђити у непромењеном облику? Јабука неће престати да буде јабука тиме што је продата. Овде се крије права истина власништва! Власништво над потрошним добром је успостављено над њим у процесу друштвене производње који логички и историјски претходи потрошњи. Мизесова “могућност потрошње“ је у ствари друштвени однос, могућност наметања своје воље другоме поводом неког предмета. Власништво је однос између људи поводом ствари а не између људи и ствари. Да ли се воља намеће директном физичком принудом или индиректно путем правних и моралних норми, ирелевантно је. Мизесово раздвајање “економског“ и “легалног власништва“ имало би смисла само као разликовање две врсте друштвених односа, а не као разликовање природног и друштвеног односа како он то жели.

Мизес даље тврди да производна добра могу имати две врсте власништва у условима друштвене поделе рада:

„Овде је у ствари имање двоструко: постоји физичко имање (директно), и социјално имање (индиректно). Физичко имање је онога ко држи добра физички и користи их продуктивно; социјално имање припада ономе ко, не може да располаже добрима физички или легално, може и даље индиректно располагати ефектима његове употребе, тј. ко може продавати или куповати његове производе и услуге.“^[30]

Имајући у виду да Мизес све време говори о “економском“ а не “легалном“ власништву, морамо се запитати: како се испољава “чист физички однос човека према добрима, независно од друштвених односа“ у социјалном облику имања? Одговор је: никако, Мизес је запао у контрадикцију. “Социјално имање“ је ништа друго до друштвени однос, што и сам признаје:

„Пошто се сва производња састоји у комбиновању различитих средстава за производњу, неки од власника таквих средстава за производњу морају предати своје природно власништво другима, тако да их потоњи могу комбиновати у производњи. Власници капитала, земљишта и рада стављају ове факторе на располагање предузетнику, који преузима непосредну контролу над производњом.

Предузетници, опет, производе по смерницама које су поставили потрошачи, који су нико други до власници средстава за производњу: власници капитала, земљишта и рада. Од производа, пак, сваки фактор добија део који му економски припада, у складу са његовим производним доприносом резултату.^[31]

...

Да би се имала производна добра у економском смислу, тј. учинило да она служе сопственим економским циљевима, није неопходно да се имају физички на начин на који се морају имати потрошна добра...“^[32]

Дакле, Мизес не може имати обоје. Или власништво у економском смислу није чисто физички однос независан од друштвених односа, или производна добра нису предмет економског власништва. У обе варијанте, Мизесова тврдња да сваки фактор производње добија део који му економски припада постаје неодржива. Овим отпада и његов аргумент да су захтеви социјалиста за „пуним производом рада“ апсурдни. Али, то никада нису ни били захтеви научног социјализма!^[33] Оно што је битно је чињеница да се расподела у капитализму не може правдати аргументом да је „праведна“ јер произилази из природе власништва над факторима производње и да је сразмерна њиховом учешћу у истој.

Мизесов методлошки индивидуализам који полази у дефинисању власништва од апстрактног појединца, ишчупаног из историјског и социјалног контекста, неспособан је да продре у суштину ствари.

[ на почетак ]

VI. Расподела и економски рачун

Мизес тврди како у социјализму не постоји веза између производње и расподеле пошто је укинуто власништво над средствима за производњу, па се јавља проблем утврђивања на који начин ће се вршити расподела. Он затим набраја и критикује четири могућа начина расподеле у социјализму: једнака расподела по глави становника, расподела према услузи учињеној заједници, према потребама и према заслугама...

Али, уопште није тачно да социјализам значи раскидање везе између производње и расподеле. Однос између расподеле и производње је у условима приватног власништва над средствима за производњу двојак:
1) расподела производа произилази из производње,
2) расподела средстава за производњу одређује саму производњу.

Укидањем приватног власништва над средствима за производњу и планском организацијом привреде овај двоструки однос се трансформише.
1) Пошто се о употреби средстава за производњу која су сада у рукама заједнице одлучује унапред, плански, то се антиципирана расподела јавља као детерминанта будуће производње. План расподеле у социјализму произилази из плана потрошње. План потрошње (а тиме и план расподеле) се заједно са планом производње нових средстава за производњу (ради замене порабаћених и акумулације) интегрише у план производње.
2) Стварно остварени резултати производње, који могу бити једнаки, или одступати навише или наниже од плана, расподељују се према плану уз одређене корекције због евентуалних одступања.
3) Са друге стране, план потрошње и расподеле, односно план производње ограничен је производним могућностима привреде - количинама и врстама средстава за производњу, технолошким знањима и радно способним становништвом.

Мизес прихвата могућност да социјалистичка заједница може утрдити врсте и количине потрошних добара које жели произвести, али да утврђивање на који начин се производна добра могу најефикасније употребити за њихову производњу представља проблем.

„Да би се решио овај проблем, мора бити економског рачуна. А економски рачун се може вршити само помоћу цена изражених у новцу формираних на тржишту производних добара у друштву које се заснива на приватној својини над средствима за производњу.“^[34]

Оставимо за сада по страни Мизесову тврдњу да је монетарна калкулација једини могући облик економског рачуна. Може се уважити став да и у социјализму мора бити неке врсте економског рачуна, односно да се мора ускладити план производње са производним могућностима. И у социјализму се мора вршити избор између алтернативних употреба средстава за производњу, тј. алтернативних производних поступака. Котрел и Кокшот^[35] указују да Мизес на уму има проблем стварања највећег корисног ефекта на бази задатог скупа економских ресурса, тј. проблем оптимизације. Они истичу да је овакво формулисање проблема непрецизно, јер се поставља питање шта значи “највећи корисни ефекат“, корист за кога?

„Ако се жели тврдити да дати тип економског система, рецимо С1, решава овај општи проблем ефективније него неки други, рецимо С2, онда стриктно говорећи мора се показати да за С1 постоји атрактор који је ближи 'правом оптимуму' него било који кореспондирајући атрактор за С2. Стога се јавља проблем дефинисања 'правог оптимума', и ако се он посматра у смислу максималног задовољења жеља, мора конструисати вероватно нека функција благостања или корисности, што је, познато је, тежак ако не и неизводљив задатак, а што Мизес ни не покушава. Са друге стране, ако се одбаци као нереалан појам 'правог оптимума' - независног стандарда којим се резултати одређених конкретних система могу процењивати - онда се мора наћи други основ за истицање једног система у односу на друге. Ми налазимо да је Мизес по овом питању неодлучан: он жели да тврди да је капитализам ближи оптималности, док на дистанци држи теорије типа формалног статичког општег еквилибријума за које би се могло мислити да подржавају такве тврдње.“^[36]

Алтернативе које Мизес идентификује као могуће принципе на којима би се базирала расподела у социјализму, за које потом покушава да докаже да су непримерене, бесмислене су јер се баве ex пост дистрибуцијом произведеног, а планирање подразумева да је расподела утврђена ex анте, пре производње. Исто важи и за Мизесове спекулације о појави размене потрошних добара и новца у социјалистичкој привреди. Размена је специфичан облик (пре)расподеле у друштвима у којима влада робна производња, и њено постојање у социјализму је немогуће због тога што је у њему расподела унапред одређена потрошњом. Суштина планске организације привреде је да се унапред усклади оно што појединац жели и оно што може добити од друштва за узврат улажући свој рад. Расподељује се тачно оно што ће бити потрошено, па ту нема места размени. Оно што није потрошено и што појединац не користи не припада њему него заједници. Корени Мизесовог неразумевања ове чињенице леже управо у његом погрешном схватању приватног власништва - као што је већ показано, односно његовој заблуди да се приватна својина над потрошним добрима не може укинути^[37] због наводног физичког односа између власника и предмета својине. Прихватање постојања или чак неопходности размене од стране поборника тржишног социјализма је њихова интелектуална капитулација буржоаској политичкој економији.

У плану производње се дефинишу врсте и количине средстава за производњу које треба произвести, и врсте и количине средстава за потрошњу. Под претпоставком да су при планирању познати врсте и количине расположивих средстава за производњу, све врсте производа које се могу произвести и сви могући производни процеси, економски рачун се своди на задатак проналажења оне комбинације производа која се може произвести а коју заједница сматра за најпожељнију. Критеријуми који ће бити коришћени при одлучивању могу бити различити, али заједница мора уважавати ову универзалну чињеницу која је претпоставка сваког друштва: да се укупно расположиви друштвени фонд текућег рада (у виду суме индивидуалних часова рада радно способног становништва) мора тако расподелити на различите производне активности да се обезбеди довољна количина потрошних добара за његову репродукцију. Затим се мора одвојити део друштвеног фонда рада да се надокнаде утрошена средства за производњу, а остатак се може поделити између акумулације и проширене потрошње. Без обзира што Мизес оспорава могућност економског рачуна на бази радних часова, не може се замислити друштво које не врши ову функцију директно или индиректно. Оно што се у историјски различитим стањима може променити јесте само облик испољавања ове нужности. Нема производње без људског рада, а људска егзистенција и рад су ограничени временом.

Рационална употреба друштвеног фонда текућег рада је објективан закон одржања сваког облика друштва - и првобитне заједнице, и робовласништва и феудализма, и капитализма. При томе се не мисли на апстрактну рационалност појединца као максимизирање личне користи коју априористички постулира буржоаска политичка економија у субјективистичкој теорији вредности, већ на објективну рационалност у смислу да се одржање датог поретка може остварити једино репродуковањем материјалних услова који дозвољавају очување својинских и производних односа на којима он почива.

[ на почетак ]

VII. Рационална активност

Котрел и Кокшот су критиком Мизесовог концепта оптималности индиректно начели централну тачку Мизесове теорије - рационалну активност. Полазна тачка праксеологије, науке која тежи утврђивању универзалних закона рационалног људског понашања је индивидуа, каже Мизес. Праксеологија је наука а приори, изводи се из разума а не искуства. Рационална активност настаје из потребе, из незадовољства, она је сврсисходна тежња ка нечему. Рационална активност има само један циљ - највеће задовољство индивидуе. Она је избор циљева и средстава за њихово остварење. Пошто су људска енергија, време и ресурси ограничени, рационална активност је истовремено и економска активност. Сва рационална активност је пре свега индивидуална активност. Само индивидуа мисли, само индивидуа делује, поручује Мизес.

Али, не постоји апстрактна индивидуа изолована од материјалног света и друштва у коме живи. Постоји само конкретан човек, који живи и делује у одређеним материјалним и друштвеним условима. Стога нужно он мисли и делује као друштвено биће. Активност других људи се према њему испољава као материјална сила, исто као што се његова активност према њима испољава као материјална сила. Друштво није, како Мизес у духу правог субјективистичког идеализма мисли:

“...производ мисли и воље. Оно не постоји изван мисли и воље. Његово биће лежи у човеку, не у спољашњем свету.“^[38]

Оно јесте производ мисли и воље, али оно има објективну егзистенцију која се огледа у материјалним стварима. Друштво постоји изван свести и воље појединца управо зато што постоје и други појединци који делују независно или зависно од њега, који такође управљају материјалним стварима. Материјална основна друштва је иста за све појединце, поље и предмет њихове активности су заједнички.^[39] Друштво постаје објективизирано у производима људског рада. Стога не може постојати апстрактна индивидуа која бира циљеве и средства њиховог задовољавања независно од воље и понашања других.

Суштина рационалне активности се, по Мизесу, своди на избор између различитих потреба, давања приоритета једнима на рачун других, на избор између различитих добара која стоје на располагању за њихово задовољење. Али, шта значи “стоје на располагању“? Мизес овде подразумева одређени друштвени однос, подразумева да појединац бира између добара која су у његовом власништву! Потрошња је условљена производњом и расподелом, друштвени односи који постоје у овим фазама процеса друштвене репродукције одређују потрошњу. Пре него што се могу потрошити, добра се морају произвести. Пошто се производе у условима друштвене поделе рада, она се морају расподелити. Од тога како ће се расподелити, односно какви ће се односи власништва успоставити над њима зависе и алтернативе између којих појединац може да бира. Дакле, овде не може бити речи о универзалној људској рационалности, већ у најбољем случају о рационалној активности у условима приватног власништва. То може бити рационално понашање само уколико не нарушава постојеће односе власништва - само уколико појединац бира између добара у сопственом власништву он се понаша рационално. Ако жели неко добро које није његово власништво он мора постати његов власник, односно ступити у другачији друштвени однос. У супротном он не може задовољити своју потребу.

Мизес даље наставља:

„Такви судови се тичу првенствено и директно самих потреба; тек са њих се рефлектују назад на добра. По правилу, свако ко управља својим чулима може одмах да оцени добра која су спремна за потрошњу. У врло једноставним условима такође неће имати много потешкоћа да формира суд о релативном значају фактора производње за њега. Када су, пак, услови сложени, и везе међу стварима је теже открити, морамо правити сложеније прорачуне ако желимо да оценимо таква средства.

...

...процеси производње су бројни и сложени, као и услови неопходни за успех, па се не можемо задовољити магловитим идејама. Да би смо одлучили да ли је подухват добар, морамо пажљиво рачунати. Али, прорачун захтева јединице. А не може бити јединице субјективне употребне вредности добара.

...

Судови вредности се не мере, они се рангирају.

...

Да би се олакшала калкулација морају се претпоставити односи супституције између добара. По правилу неће бити могуће свести све на заједничку јединицу. Али, може се успети у редуцирању свих елемената у прорачуну на таква добра која се могу непосредно оценити, то јест, на добра спремна за потрошњу и (не) корисност рада, и онда се може одлука засновати на овим подацима. Очигледно је да је ово могуће само у врло једноставним случајевима.“^[40]

Дакле, пошто се субјективни судови вредности не могу свести на заједничку јединицу, то је прорачун немогућ. Одатле произилази да се Мизесова апстрактна индивидуа не може понашати рационално, осим у “врло једноставним случајевима“. Заиста парадоксалан закључак за некога ко а приори постулира рационално понашање. Истина, Мизес касније покушава да покаже како се судови вредности у размени јављају објективизирани у размени кроз цене роба, али пре него што се пређе на то потребно је објаснити праву природу рационалног понашања.

Праву суштину људске рационалности могуће је исправно размети ако се пође од стварног, најразвијенијег облика капиталистичке производње. Мора се поћи од пролетера који нема других средстава за производњу - осим сопственог тела и радне снаге, која би користио за стварање добара за задовољење својих потреба. Тек овде је права природа економског рачуна појединца ослобођења мистификација буржоаске политичке економије која под маском априористичког методолошког индивидуализма универзализује историјске категорије робне производње - власништво и размену. Пролетер мора продавати своју радну снагу, ступити у најамни однос са власницима средстава за производњу како би за узврат добио новац и тако купио добра којима ће задовољити своје потребе. Које потребе и у којој мери их може задовољити одређује количина новца коју може добити за одређену количину свога рада израженог у радним часовима. Цена сваке робе коју радник купује за задовољење својих потреба се мери преко количине новца која се за њу мора разменити. А пошто између количине утрошеног радног времена и новца постоји квантитативна сразмера, то се цена сваке робе може изразити у функцији радног времена, као одређена количина радног времена потребног за њену производњу. Новчани рачун је само индиректни метод рачуна у радном времену зато што је новац посредник у размени роба. То што се он у капитализму, обрнуто, испољава као „природан“ и директан, а рачун у радном времену као индиректан последица је робног карактера производње. Марксова критика „робинзонада“^[41] политичке економије је показала да у условима изолације и самодовољности појединац прибегава управо оваквом економском рачуну.

Уместо да објасни како онда “рационална“ индивидуа врши прорачун пошто је лишена могућности свођења субјективних судова на заједничку меру, Мизес просто постулира постојање размене и робне производње:

„У привреди која се заснива на размени, објективна разменска вредност постаје јединица калкулације.“^[42]

та је објективна разменска вредност? Разменска вредност је однос по којем се размењују две робе, x робе А = y робе Б. Мизес тврди да разменска вредност омогу ава да се као основа за рачун узме

„вредновање свих других учесника у трговини.“^[43]

Али, како други учесници могу изразити своје субјективне судове о корисности у размени? Оно што се овде претпоставља јесте да појединац може вредновати сва добра која поседује, јер тек онда поређење са добрима која се размењују има смисла. Ако он не може, “осим у врло једноставним случајевима“, рангирати производна добра која поседује због “бројних и сложених процеса производње“, тј. ако не може утврдити колико му је корисно његово производно добро А, како може утврдити да ли му је корисније од робе Б коју би добио у размени? Претпоставља се као важеће оно што тек треба доказати.

„Субјективно вредновање једне индивидуе није директно упоредиво са субјективним вредновањем других. Оно то постаје тек кроз разменску вредност која се јавља кроз међусобно деловање субјективних вредновања свих оних коју учествују у продаји и куповини.“^[44]

Овде имамо право дијалектичко прерастање квантитета у квалитет - у појединачном случају не важи, али важи у маси случајева. Како и зашто, Мизес није објаснио.

Но, пређимо на други Мизесов аргумент - да рачун на бази разменске вредности омогућава контролу над употребом срестава за производњу. Са појавом новца као општег еквивалента, „вредност“ сваког средства за производњу се јавља као одређена количина новца, цена у новцу. Заиста, капиталиста користи монетарни рачун да би „рационално“ оплодио свој капитал, он предвиђа будуће трошкове и приходе на бази очекиваних кретања цена и на основу тога оцењује потенцијалну профитабилност алтернатива. Ово је по Мизесу универзални метод економског рачуна. Није спорно да заиста цене представљају средство економског рачуна у капитализму, али Котрел и Кокшот^[45] истичу да је имплицитно поистовећивање најпрофитабилнијег и најекономичнијег или најбољег неоправдано. У прилог томе наводе редуцирање монетарних трошкова непромишљеним експлоатисањем необновљивих природних ресурса. Такође указују и на неодрживост наводне идентичности максимизирања профита и „максималног задовољења људских жеља“. Пошто, по Мизесу, сваки фактор производње добија онолико колико је допринео резултату, то би у условима неједнакости прихода значило да се људске жеље формирају у функцији величине прихода - они који имају мале приходе имају мале жеље и потребе, и обрнуто.

„Мизес ће морати да се задовољи са тврдњом да капитализам „ради прилично добро“ у одређеним аспектима, на шта социјалисти, наравно, могу одговорити да ради прилично лоше у другим.“^[46]

Несавршеност монетарног рачуна признаје и сам Мизес. Он сматра да она произилази из тога што се у новцу изражавају разменске вредности а не субјективне преференције. Стога сви они елементи вредности који нису предмет размене (здравље, част, лепота предмета..) не могу ући у рачун. Мизес истиче како то не умањује вредност монетарног рачуна због тога што се вреднују директно и тиме узимају у обзир иако не улазе у економски калкулус. На ово је довољно одговорити питањем: како се “директно вреднује“ загађење животне околине отпадним водама из фабрике?

У одбрану монетарног рачуна Мизес потеже и један индуктиван аргумент:

„Однос између добара и новца стално флуктуира, не само са 'стране добара', него и са 'стране новца'. По правилу, ове флуктуације нису превише насилне.“^[47]

Пошто су по субјективистичкој теорији узрок промене разменске вредности роба промене у њиховом вредновању од стране појединаца - о којима се не може ништа рећи јер су субјективне, то се ништа не може закључити ни о природи промена разменске вредности. Рећи да “по правилу нису превише насилне“ је по Мизесовим сопственим методолошким стандардима чиста спекулација.

Монетарни рачун је рационалан само у смислу оплодње капитала. Капиталиста примењује монетарни рачун да би увећао свој капитал а не да би задовољио своје потребе. Овде је економски рачун мистификован, он се јавља у деформисаном облику јер се посматра са становишта размене а не производње.

Монетарни рачун индивидуалних капиталиста јесте део механизма капиталистичког система којим се укупан друштвени фонд рада расподељује на различите активности и тако репродукује систем, али будући да је индиректан, то се алокација остварује уз велика расипања ресурса и рада, кроз случајне и колебљиве односе размене. Мизес брка специфичан историјски облик у коме се економски рачун јавља са његовом суштином.

Економски рачун је друштвени механизам којим се реализује закон сразмерне расподеле друштвеног фонда рада. Робна размена и монетарни рачун само су историјски облици кроз које се овај закон испољава, и њихово укидање не може значити и укидање овог основног закона, јер:

„Закон сразмерне расподеле друштвеног фонда