|
O VASPITANJU I OBRAZOVANJU Zbornik u izdanju Saveza prosvetnih radnika Srbije (iz dela Karla Marksa i Fridriha Engelsa) datum: 05/10/03
[ sadržaj ]
Od izdavača I Zavisnost vaspitanja i obrazovanja od ekonomije, politike i kulture 1) Zakonitost razvitka društva i vaspitanje 2) Klasni karakter i klasna uslovljenost ideologije 3) Materijalna proizvodnja i njena povezanost sa duhovnim životom 4) O ulozi ideja u istoriji 5) Uzajamni odnos materijalne baze i duhovne nadgradnje 6) Revolucionarna uloga buržoazije u istoriskom razvitku nauke II Vaspitanje u uslovima kapitalističke stvarnosti 1) Suprotnost u vaspitanju pod uslovima kapitalizma kao izraz opšteg antagonizma kapitalističkog društva 2) Stručno obrazovanje za potrebe moderne kapitalističke industrije 3) Mašinska proizvodnja i potreba opšteg obrazovanja 4) Podela rada i razvitak ličnosti 5) Podela rada u proizvodnji i obrazovanje kadrova 6) Rad i njegova uloga u razvitku čoveka i društva 7) Revolucionarni uticaj krupne industrije i naučne tehnologije na društvo 8) Radnička klasa, buržoazija i seljaštvo III Vaspitanje i prosvetni rad u buržoaskom društvu 1) Školski sistem i nastavnici 2) Pritisak buržoaske reakcije na učiteljstvo posle 1848 god. 3) Osnovna nastava i fabričko zakonodavstvo 4) Nauka u službi vladajućeg poretka 5) Država i porodica u kapitalističkom društvu kao vaspitači 6) Buržoaska i proleterska porodica IV Vaspitanje u epohi proleterske diktature 1) Revolucija kao pokretna snaga istorije 2) Slobodan i svestran razvitak ličnosti 3) Vaspitanje novog, svestrano razvijenog čoveka 4) Ljudi će početi da sami sasvim svesno stvaraju svoju istoriju 5) O planu i programu 6) Zdravo vaspitanje zahteva ograničenje fizičkog rađa 7) O učitelju 8) O visoko kvalifikovanim stručnim kadrovima 9) O radu i vaspitanju dece i mladeži oba pola Primedbe Upotrebljeni izvori Proučavajući karakter vaspitanja i obrazovanja u svetlosti revolucionarnih zadataka proletarijata, njihovu društveno-političku uslovljenost i tesnu povezanost sa zakonima razvitka društva, Marks i Engels su otkrili ne samo klasne ciljeve i sadržinu vaspitanja u kapitalističkom društvu, nego su naučno resili i pitanje o njihovoj suštini i zadacima u periodu diktature proletarijata i izgradnje socijalističkog društva. Time je bio udaren čvrsti temelj za naučno rešavanje svih pitanja pedagoške teorije i vaspitne prakse i za stvaranje naučnog pedagoškog sistema. Od druge polovine XIX veka do danas naučni razvoj pedagogike vezan je isključivo za marksizam-lenjinizam. Razume se da buržoaska pedagogika i razni njeni sistemi, tuđi pravoj nauci, nisu priznavali niti su mogli priznati marksizam kao ideologiju revolucionarne klase, koja je grobar buržoaskog društva. U svojoj borbi protiv progresivnih snaga i njihove ideologije, protiv naučnog sistema marksističkog pogleda na svet, buržoaska pedagogika u svojoj poslednjoj fazi srozala se na pozicije služenja fašizmu i imperijalističkoj reakciji. Međutim, naučnost i progresivnost marksističke pedagoške teorije proverena je stogodišnjom praksom progresivne klase, praksom radničkog pokreta, a naročito praksom izgradnje sovjetske pedagogike i škole za trideset godina sovjetske vlasti. Pošto pedagoška teorija treba da osvetljava put pedagoškoj praksi, uvereni smo da će osnovne misli Marksa i Engelsa o vaspitanju i obrazovanju, sakupljene u ovoj knjizi i sređene po glavnim temama, pomoći i našim pedagozima i prosvetnim radnicima uopšte u produbljivanju pedagoške teorije i u naučnom zasnivanju pedagoške prakse. Razume se da materijal sabran u ovom zborniku daleko prelazi okvir čisto stručno-pedagoškog interesovanja i da može korisno poslužiti i marksističko-teoriskom uzdizanju radničke klase, sindikalnih funkcionera, šireg kruga javnih radnika itd. Držimo da će ova knjiga omogućiti, makar i nepotpuno, našim radnicima koji se bave vaspitanjem i obrazovanjem da u svome radu koriste najvažnije naučne postavke Marksa i Engelsa iz većine njihovih dela. Kod izbora teksta služili smo se zbornikom koji je izišao na ruskom jeziku u časopisu "Sovjetska pedagogika" 1938 godine u broju 2 do 4 pod naslovom "Osnovne misli Marksa i Engelsa o komunističkom vaspitanju i obrazovanju". Naslovi u tekstu, raspored i opseg citata znatno su izmenjeni. Sadržaj ovog zbornika sastavljen je od citata koji su prevedeni iz originalnih nemačkih izdanja ili dela koja su prevedena na naš jezik posle oslobođenja. U prvom slučaju, u napomeni o literaturi ispod citata navedeni su originalni naslovi na nemačkom jeziku, dok se u drugom slučaju navodi delo u našem izdanju. Samo nekoliko manjih citata preveli smo sa teksta na ruskom jeziku, što smo naznačili u belešci o literaturi.
[ na početak ]
1) ZAKONITOST RAZVITKA DRUŠTVA I VASPITANJE Materijalističko učenje da su ljudi proizvod okolnosti i vaspitanja, da su, prema tome, izmenjeni ljudi proizvod drugih okolnosti i promenjenog vaspitanja, zaboravlja da baš ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspitač mora da bude vaspitavan. Stoga ono neizbežno dolazi do toga da društvo deli na dva dela, od kojih jedan stoji iznad društva. (Na primer kod Roberta Ovena.) Podudaranje menjanja okolnosti i ljudske delatnosti može se shvatiti i racionalno razumeti samo kao revolucionarna praksa.
[ Fridrih Engels, Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije;
Karl Marks, Teze o Fojarbahu III, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 60. ]
Proizvodnja ideja, pretstava, svesti pre svega se neposredno prepliće s materijalnom delatnošću i materijalnim opštenjem ljudi, s jezikom stvarnog života. Pretstava, mišljenje, duhovno opštenje među ljudima ispoljavaju se ovde još kao neposredna posledica njihovog materijalnog ponašanja. Isto se to može reći i o duhovnoj proizvodnji koja se ispolljava u jeziku politike, zakona, morala, religije, metafizike itd. nekog naroda. Ljudi su proizvođači svojih pretstava, ideja itd., ali realni, aktivni ljudi, koji su uslovljeni određenim razvitkom svojih proizvodnih snaga i razmene koja njima odgovara sve do njenih najširih formacija. Svest nikada ne može da bude drugo do svesno biće, a biće ljudi je njihov stvarni životni proces. Ako u čitavoj ideologiji ljudi i njihovi odnosi izgledaju kao postavljeni na glavu, kao u mračnoj komori, to ovaj fenomen proističe isto tako iz njihovog istoriskog životnog procesa, kao što obrnuta slika predmeta na mrežnjači proizlazi iz njenog neposrednog fizičkog procesa.
[ K. Marx - F. Engels, Die deutsche Ideologie, Marks-Engels, Celokupna dela, l
deo, 5 sveska, strana 15. ]
Ovo shvatanje istorije zasniva se, dakle, na tome da se posmatra stvarni proizvođački proces, i to polazeći od materijalne proizvodnje neposrednog života, te da se oblik opštenja koji je povezan s tim načinom proizvodnje i od njega stvoren, dakle građansko društvo na svojim različitim stepenima, shvati kao osnov čitave istorije i da se ono prikaže u svom delovanju kao država, a takode da se, polazeći od njega, objasne svi različiti teoretski proizvodi i oblici svesti, religija, filozofija, moral itd., itd., i proprati proces njegovog postajanja; time će se, prirodno, stvar moći prikazati u svojoj celini (a otuda i uzajamno dejstvo ovih različitih strana). Ovakvo shvatanje istorije ne treba da traži u svakoj eposi neku kategoriju kao idealističko posmatranje istorije, već ostaje neprestano na stvarnom istoriskom tlu, ne objašnjava praksu iz ideje, već objašnjava idejne formacije iz materijalne prakse i prema tome dolazi do rezultata da sve oblike i proizvode svesti ne može rastvoriti duhovna kritika, svođenjem na "samosvest" ili pretvaranjem u "priviđenja", "utvare", "ludorije" itd., već samo praktičnim obaranjem realnih društvenih odnosa iz kojih su ove idealističke bube proizašle, - da nije kritika, već revolucija pokretačka sila istorije, pa i religije, filozofije i ostalih teorija.
[ Isto delo, strana 27. ]
[ na početak ]
2) KLASNI KARAKTER I KLASNA USLOVLJENOST IDEOLOGIJE Misli vladajuće klase su u svakoj eposi vladajuće misli, tj, klasa koja je vladajuća materijalna sila društva ujedno je i njegova vladajuća duhovna sila. Klasa koja raspolaže sredstvima za materijalnu proizvodnju time ujedno raspolaže i sredstvima za duhovnu proizvodnju, tako da su joj uglavnom potčinjene misli onih koji nemaju sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa drugo do idejni odraz vladajućih materijalnih odnosa, to su vladajući materijalni odnosi u vidu misli; dakle odnosa koji baš i čine jednu klasu vladajućom, dakle misli njenog gospodarenja
[ Isto delo, strana 35. ]
Ako pri razmatranju istoriskog procesa odvojimo misli vladajuće klase od same vladajuće klase, ako ih učinimo samostalnim, ako samo utvrdimo da su u nekoj eposi vladale ove ili one misli, ne osvrćući se na uslove proizvodnje, ni na proizvođače tih misli, ako dakle ne uzmemo u obzir ni jedinke, ni istoriske uslove koji su osnova tih misli, tada na pr., možemo reći da su za vreme kada je aristokratija gospodarila vladali pojmovi čast, vernost itd., a za vreme vladavine buržoazije pojmovi sloboda, jednakost itd.
[ Isto delo, strana 36. ]
Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja. Na veliku žalost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije. Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno još uvek. Potiskuju ih nove industrije, koje po cenu života moraju da uvode sve civilizovane nacije, industrije koje više ne prerađuju domaće sirovine, već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih zona, i čiji se fabrikati ne troše samo u zemlji, već u isto vreme i u svim delovima sveta. Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaćim proizvodima, stupaju nove koje za svoje zadovoljenje traže proizvode najdaljih zemalja i klimata. Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograđenosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija. A kako je u materijalnoj, tako je i u duhovnoj proizvodnji. Duhovni proizvodi pojedinih nacija postaju opštim dobrom. Nacionalna jednostranost i ograničenost postaje sve više nemoguća, a iz mnogih - nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se svetska književnost.
[ Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, "Kultura", Beograd 1947 godine,
strana 6, ili isto delo, izdanje "Borbe", strana 33. ]
Svi prigovori koji su bili upućeni protiv komunističkog načina prisvajanja i proizvodnje materijalnih proizvoda prošireni su isto tako i na prisvajanje i proizvodnju duhovnih proizvoda. Kao što za buržuja ukidanje klasne svojine znači prestanak same proizvodnje, tako je za njega prestanak klasnog obrazovanja identičan sa prestankom obrazovanosti uopšte.
[ Isto delo, strana 19, ili isto delo, izdanje "Borbe", strana 46. ]
A zar nije i vaše vaspitanje određeno društvom? Društvenim odnosima, u kojima vi vaspitavate, neposrednijim ili posrednijim mešanjem društva pomoću škole itd.? Komunisti ne izmišljaju uticaj društva na vaspitanje; oni samo menjaju njegov karakter, oni otimaju vaspitanje ispod uticaja vladajuće klase.
[ Isto delo, strana 20 ili isto delo, izdanje "Borbe", strana 47. ]
Zar treba duboka mudrost pa da se razume da se sa životnim odnosima ljudi, s njihovim društvenim odnosima, s njihovim društvenim bićem menjaju i njihove pretstave, pogledi i pojmovi, jednom reči i njihova svest? Zar istorija ideja dokazuje nešto drugo, nego da se duhovna proizvodnja menja sa materijalnom? Vladajuće ideje nekog vremena bile su uvek samo ideje vladajuće klase. Govori se o idejama kaje revolucionišu čitavo neko društvo; time se samo iskazuje činjenica da su se u okviru starog društva izgradili elementi novog društva, da s raspadanjem starih životnih odnosa ide u korak i raspadanje starih ideja. Kad je stari svet propadao, pobedila je hrišćanska religija stare religije. Kad su u XVIII stoleću hrišćanske ideje podlegle idejama prosvećenosti, vodilo je feudalno društvo svoju smrtnu borbu protiv lađa revolucionarne buržoazije. Ideje slobode savesti i religije bile su samo izraz vladavine slobodne konkurencije na polju znanja.
[ Isto delo, strana 21-22 ili isto delo, izdanje "Borbe", strana 48-49. ]
[ na početak ]
3) MATERIJALNA PROIZVODNJA I NJENA POVEZANOST SA DUHOVNIM ŽIVOTOM Sveštenstvo, pretstavnik ideologije srednjovekovnog feudalizma, osetilo je isto tako uticaj istoriskog preokreta. Štampanje knjiga i potrebe opsežnije trgovine lišile su ga ne samo monopola čitanja i pisanja, već i monopola višeg obrazovanja. Podela rada se pojavila i na duhovnom polju. Novonastali stalež pravnika potisnuo je sveštenstvo iz niza najuticajnijih ustanova.
[ Friedrich Engels, Der deutsche Bauernkrieg, izdanje "Neuer Weg", Berlin 1946 godine, strana 26. ]
Sitni seljaci čine ogromnu masu čiji članovi žive pod istim uslovima, ali ne stupaju u raznovrsne uzajamne odnose. Njihov način proizvodnje izoluje ih jedne od drugih, a ne povezuje ih putem uzajamnog opštenja. Izolovanje pojačavaju rđava francuska saobraćajna sredstva i siromaštvo seljaka. Njihovo proizvođačko polje, parcela, isključuje pri svom obrađivanju podelu rada, primenu nauke, dakle mnogostranost razvoja, raznolikost talenata, bogatstvo društvenih odnosa... Ukoliko milioni porodica žive pod ekonomskim uslovima koji odvajaju njihov način života, njihove interese i njihovo obrazovanje od načina života, interesa i obrazovanja drugih klasa, i ovima se neprijateljski suprotstavljaju, oni čine klasu.
[ Karl Marx, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte. Štutgart 1920, strana 102. ]
...Nejednaki odnos razvoja materijalne proizvodnje prema, recimo, umetničkoj proizvodnji. Uopšte, pojam progresa ne treba shvatiti u običnoj apstrakciji. U pitanjima umetnosti itd. ova nesrazmera nije još toliko važna ni toliko teška za shvatanje kao u oblasti praktičnih socijalnih odnosa, na primer, stanje obrazovanja u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Ali u pravom smislu teška tačka koju ovde treba raspraviti, sastoji se u sledećem: na koji se način odnosi proizvodnje, kao pravni odnosi, neravnomerno razvijaju. Tako, na primer, odnos rimskog privatnog prava (u krivičnom i javnom pravu to je manji slučaj) prema savremenoj proizvodnji.
[ Karl Marks, Kritika političke ekonomije, 1933 godine, strana 34-35. (Prevedeno s ruskog). ]
U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi ulaze u određene, neophodne, od njihove volje nezavisne odnose - produkcione odnose, koji odgovaraju određenom stepenu razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Ukupnost tih produkcionih odnosa sačinjava ekonomsku struktura društva, realnu bazu na kojoj se izdiže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava socijalni, politički i duhovni proces života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, nego, obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest. Na izvesnom stepenu svoga razvitka materijalne proizvodne snage društva dolaze u protivrečnost s postojećim produkcionim odnosima, ili - što je samo pravni izraz toga - sa odnosima svojine u kojima su se one dotle razvijale. Iz razvojnih oblika proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije. S promenom ekonomske baze vrši se brže ili sporije prevrat čitave goleme nadgradnje. Pri posmatranju takvih prevrata potrebno je uvek razlikovati materijalni prevrat u ekonomskim uslovima proizvodnje, koji se može konstatovati s tačnošću prirodnih nauka, od pravnih, političkih, religioznih, umetničkih ili filozofskih, kraće: od ideoloških oblika u kojima ljudi postaju svesni tog sukoba i bore se protiv njega. Kao god što se o pojedinom čoveku ne srne suditi po onome što on sam o sebi misli, isto se tako ne sme suditi o nekoj eposi prevrata prema njenoj svesti. Naprotiv, tu svest treba objasniti protivrečnostima materijalnog života, postojećim sukobom između društvenih proizvodnih snaga i produkcionih odnosa. Nijedna društvena formacija ne propada pre nego što se razviju sve proizvodne snage, kojima ona daje dovoljno prostora, a novi, viši produkcioni odnosi nikada se ne pojavljuju pre nego što u krilu samog starog društva sazru materijalni uslovi njihovog postojanja. Zato čovečanstvo postavlja sebi uvek samo zadatke koje može da reši, jer se pri bližem posmatranju uvek pokazuje da i sam zadatak iskrsava tek onda kada već materijalni uslovi za njegovo rešenje postoje, ili se bar nalaze u procesu nastajanja.
[ Isto delo, strana 42 ili K. Marks, Izabrana dela, knjiga I, strana 269-270. ]
(Vidi Pitanja lenjinizma, strana 560-561).
...određena forma materijalne proizvodnje uslovljava, prvo, određeno raščlanjavanje društva, drugo, određeni odnos čoveka prema prirodi. I jedno i drugo određuje njegov državni poredak i njegov pogled na svet, pa prema tome i karakter njegove duhovne proizvodnje.
[ Karl Marks, Teorija viška vrednosti, Soc. ek. drž. izd. preduzeće 1931 godine, l sveska, strana 246. (Prevod s ruskog). ]
Makar koliko da dosadašnji istoričari malo poznaju razvitak materijalne proizvodnje, dakle osnovicu čitavog društvenog života, a stoga i čitave prave istorije, ipak su bar preistorijsko doba podelili na osnovu prirodnjačkih a ne na osnovu takozvanih istorijskih istraživanja, na kameno, bronzano i železno doba, prema materijalu oruđa i oružja.
[ Karl Marks, Kapital, l knjiga, "Kultura", Beograd 1947 godine, izdanje ćirilicom, strana 129. ]
[ na početak ]
4) O ULOZI IDEJA U ISTORIJI Pretstavu, da ideje i pretstave ljudi stvaraju njihove životne uslove, a ne obrnuto, opovrgava čitava dosadanja istorija, u kojoj se uvek dešavalo nešto drugo nego što se htelo, većinom u daljem toku čak i suprotno. Ona se može tek u bližoj ili daljoj budućnosti utoliko ostvariti, ukoliko ljudi ranije budu spoznali i želeli nužnost promene društvenog ustava (sit venia verbo[1]) izazvanu usled promenjenih prilika pre nego što im se ona nametne mimo njihovu volju i svest. - Ovo se odnosi i na pretstave o pravu, dakle na politiku (as far as that goes[2] - obraditi ovu tačku u glavi "filozofija", "nasilje" ostaje za ekonomiju).
[ Iz Engelsovih pripremnih radova za "Anti-Diring", Friedrich Engels, Herrn Eugen Duhring's Umwalzung
der Wissenschaft. Izdavačkom preduzeće za literaturu na stranim jezicima. Moskva 19399 godine, strana 370. ]
Teoretsko mišljenje svake epohe, dakle i naše, istoriski je produkt, koji u razna vremena uzima vrlo različite forme i prema tome i različit sadržaj.
[ Isto delo, strana 334 (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 348). ]
Nove činjenice nagonile su na to da se čitava dosadašnja istorija nanovo podvrgne ispitivanju, i tada se pokazalo da je sva dosadašnja istorija bila istorija klasnih borbi, da su te društvene klase koje se bore jedna protiv druge uvek proizvod proizvodnih i prometnih odnosa, jednom reči, ekonomskih odnosa svoje epohe; da, prema tome ekonomska struktura društva uvek sačinjava realni temelj kojim se u krajnjoj liniji objašnjava celokupna nadgradnja pravnih i političkih ustanova, kao i religiozni, filozofski i svaki drugi način pretstavljanja (Vorstellungsweise) svakog istoriskog perioda.
[ Isto delo, strana 12. (Uporedi isto delo, "Naprijed", strana 25). ]
Srednji vek se razvio iz potpuno surovog stanja. On je odbacio staru civilizaciju, staru filozofiju, politiku i pravnu nauku da bi u svemu počeo opet od početka. Jedino što je preuzeo od propalog starog sveta bilo je hrišćanstvo i nekoliko polurazrušenih gradova lišenih sve svoje civilizacije. Posledica toga je bila da su, kao što to biva na svim prvobitnim stepenima razvitka, popovi dobili monopol na intelektualno obrazovanje, a time je samo obrazovanje dobilo u suštini teološki karakter. U rukama popova postadoše politika i pravo, kao i sve ostale nauke samo ogranci teologije; politika i pravo bili su tretirani po istim principima, koji su važili u teologiji. Crkvene dogme su bile u isto vreme i politički aksiomi, a citati iz biblije imali su zakonsku snagu u svakom sudu. Čak i onda kad se izdvojio samostalan pravnički stalež, pravo je ostalo još dugo pod tutorstvom teologije. A ova vrhovna vlast teologije na celom području intelektualne delatnosti bila je u isto vreme nužna posledica položaja crkve kao svopšteg zbira i sankcije postojećeg feudalnog gospodstva.
[ Friedrich Engels, Der deutsche Bauernkrieg, izdanje "Neuer Weg", Berlin 1946 godine, strana 35. ]
[ na početak ]
5) UZAJAMNI ODNOS MATERIJALNE BAZE l DUHOVNE NADGRADNJE Razlika u položaju krajem staroga veka oko 300 godine i krajem srednjeg veka - 1453 godine: 1) Umesto uzanog kulturnog pojasa duž obale Sredozemnog mora, koji je sporadično pružao svoje izdanke u unutrašnjost sve do atlantske obale Španije, Francuske i Engleske i koji su tako lako mogli da probiju i rasture Nemci i Slaveni sa severa i Arabljani sa jugoistoka - sada postoji zatvorena kulturna oblast - cela zapadna Evropa sa Skandinavijom, Poljskom i Mađarskom kao pretstražom. 2) Umesto suprotnosti između Grka, odnosno Rimljana i varvara sada postoje šest kulturnih naroda sa kulturnim jezicima, ne ubrajajući ovamo skandinavske itd., koji su svi bili toliko razvijeni da su mogli učestvovati u snažnom poletu književnosti XIV veka i koji su obezbedili daleko veću mnogostranost obrazovanja nego grčki i latinski jezik, koji su krajem staroga veka već propali i počeli da izumiru. 3) Neizmerno veći razvoj industriske proizvodnje i trgovine, koji je stvorilo srednjovekovno građanstvo; s jedne strane usavršenija, raznovrsnija i masovnija proizvodnja, s druge strane daleko snažniji trgovački promet, moreplovstvo od vremena Sasa, Friza, Normana beskrajno je smelije, a s druge strane mnoštva pronalazaka i uvoz orijentalnih pronalazaka, koji ne samo da su tek omogućili uvoz i širenje grčke književnosti, otkrića na moru, a isto tako religioznu revoluciju, već su ovoj dali i sasvim drugi i brži zamah, a povrh toga su pružili mnogobrojne, iako još nesređene, naučne činjenice kojima Stari vek nije nikada raspolagao (magnetsku iglu, štampanje, slova, lanenu hartiju, - koju Arabljani i španski Jevreji upotrebljavaju od XII veka, pamučnu hartiju, koja se pojavljuje postepeno od X veka, a u XIII i XIV veku već je više rasprostranjena, upotreba papirusa prestaje potpuno od vremena Arabljana u Egiptu) - barut, naočari, mehanički časovnici, velik napredak kako u računanju vremena tako i u mehanici... Daleko rasprostranjenije je opšte obrazovanje, iako još rđavo... posredstvom univerziteta.
[ Friedrich Engels, Dialektik und Natur, Marx - Engels, Archiv, II Band, Frankfurt a/M. 1927, strana 196-197. ]
To je bio najveći progresivni prevrat, koji je čovečanstvo dotada doživelo, doba koje je tražilo džinove i rađalo džinove, džinove po snazi uma, strasti i karakteru, po mnogostranosti i učenosti. Ljudi koji su zasnovali modernu vladavinu buržoazije bili su pre sve moguće samo ne građanski ograničeni. Naprotiv, oni su bili više ili manje nadahnuti avanturističkim karakterom svoga doba. Tada nije živeo gotovo nijedan značajan čovek koji nije bio na dalekim putovanjima, koji nije govorio četiri do pet jezika i koji nije blistao u nekoliko struka. Leonardo da Vinči bio je ne samo veliki slikar, već i veliki matematičar, mehaničar i inženjer, kome najrazličitije grane fizike duguju važna otkrića; Albreht Direr bio je slikar, bakrorezac, vajar, graditelj i pronašao je sem toga i sistem fortifikacije koji već sadrži po koju od ideja koje su mnogo kasnije ponovo preuzeli Montalamber i novija nemačka fortifikacija. Makijaveli je bio državnik i istoričar, pesnik i ujedno prvi vojni pisac novoga veka vredan pomena. Luter je ne samo očistio Augijevu štalu crkve već i nemačkog jezika, stvorio modernu nemačku prozu, spevao tekst i melodiju pobedničkog horala, koji je postao Marseljeza XVI veka. Heroji onoga doba još nisu bili potčinjeni podeli rada, čije dejstvo koje ljude sputava i čini jednostranim, tako često primećujemo kod njihovih naslednika. Ali ono što im je naročito svojstveno, to je da oni skoro svi žive i stvaraju u centru pokreta svoga doba, u praktičnoj borbi, da se opredeljuju za ovu ili onu stranu i bore za svoju stvar, neko rečju i perom, neko mačem, mnogi i jednim i drugim. Otuda ona punoća i snaga karaktera koja ih čini potpunim ljudima. Kabinetski naučnici su izuzeci: to su ili ljudi drugog i trećeg reda ili oprezni filistri, koji se boje da ne opeku prste. Prirodne nauke su se tada takođe kretale usred opšte revolucije i bile su i same skroz revolucionarne; one su tek imale da izvojuju sebi pravo opstanka. U licu velikih Talijana, od kojih počinje novija filozofija, one su davale svoje mučenike za lomače i za zatvore inkvizicije. A karakteristično je da su protestanti pretekli katolike u progonima slobodnih prirodnih nauka. Kalvin je spalio Serveta kad je ovaj bio na domaku da otkrije tok cirkulacije krvi, i dao je da ga dva sata živog peku; inkvizicija se bar zadovoljila time da je Đordana Bruna prosto spalila. Revolucionarni akt kojim su prirodne nauke objavile svoju nezavisnost i na svoj način ponovile Luterovo spaljivanje papske bule bilo je izdavanje besmrtnog dela kojim je Kopernik, doduše bojažljivo i takoreći tek na samrtničkoj postelji bacio rukavicu crkvenom autoritetu u pitanjima prirode. Otada datira oslobađanje prirodnih nauka od teologije, iako se raspra okoi pojedinih uzajamnih pretenzija protezala sve do naših dana, a u mnogim glavama se još ni izdaleka nije odigrala. Ali otada su se i nauke razvijale džinovskim korakom i njihova je snaga rasla, može se reći, proporcionalno kvadratu vremenske razdaljine od polazne tačke njihovog razvoja. Izgledalo je kao da treba dokazati svetu da od sada za najviši produkt organske materije, za ljudski um, važi obrnuti zakon kretanja anorganske materije.
[ Friedrich Engels, Dialektik der Natur, Marks-Engels, Celokupna dela, Posebno izdanje, Moskva Lenjingrad 1935 godine, strana 482-483. ]
Naprotiv, ukoliko se ljudi više udaljuju od životinje u užem smislu, utoliko više stvaraju svoju istoriju sami, svesno, utoliko postaje neznatniji uticaj nepredviđenih dejstava, nekontrolisanih sila na tu istoriju, utoliko tačnije odgovara istoriski uspeh unapred postavljenom cilju. Primenimo li, međutim, ovo merilo na ljudsku istoriju, čak i najrazvijenijih naroda sadašnjice, naći ćemo da tu postoji još uvek ogromna disproporcija između postavljenih ciljeva i postignutih rezultata, da preovladuju nepredviđena dejstva, da su nekontrolisane sile daleko moćnije nego one koije se planski primenjuju. A to ne može da bude drukčije doklegod je najhitnija istoriska delatnost ljudi - ona delatnost koja ih je izdigla iz životinjskog carstva do čovečanstva i koja sačinjava materijalni osnov svih njenih drugih delatnosti, a to je proizvodnja njihovih životnih potreba, tj. u današnje vreme društvena proizvodnja - u punoj meri zavisna od spleta nenamernih uticaja nekontrolisanih sila i doklegod ona željeni cilj ostvaruje samo izuzetno, a mnogo češće njegovu direktnu suprotnost.
[ Isto delo, strana 494-495. ]
...Marks je baš bio taj koji je najpre otkrio veliki zakon kretanja istorije, zakon po kojem je svaka istoriska borba, zbivala se ona na političkom, verskom, filozofskom ili drugom ideološkom polju, ustvari samo manje ili više jasan izraz borbe društvenih klasa, a postojanje, a time i kolizije tih klasa, uslovljuju se stepenom razvitka njihovog ekonomskog položaja, načinom njihove proizvodnje i razmene dobara koja od tog zavisi. Ovaj zakon koji je za istoriju od istog značaja kao što je zakon o pretvaranju energije za prirodne nauke - taj zakon mu je i ovde dao ključ za razumevanje istorije druge francuske republike. Na toj istoriji on je ovde oprobao svoj zakon, pa moramo, čak i posle trideset i tri godine, reći da je ova proba sjajno uspela.
[ Fridrih Engels, Predgovor 3 nemačkom izdanju knjige K. Marks, Osamnaesti brimer (Ausgewahlte Schriften in zwei Banden), Institut Marksa-Engelsa- Lenjina (IMEL), Moskva 1934 godine, II sveska, str. 323. ]
Da li sitvari stoje bolje kad se radi o ravnopravnosti nagona za srećom kod drugih? Fojerbah je taj zahtev postavio apsolutno, smatrajući da važi za sva vremena i sve okolnosti. Ali otkad on važi? Da li je u starom veku ikad bilo govora o ravnopravnosti nagona za srećom između robova i gospodara, a u srednjem veku između kmetova i barona? Zar se nije nagon za srećom podjarmljene klase bezobzirno i -"po pravu" prinosio na žrtvu nagonu vladajuće klase? - Da, ali to je bilo nemoralno, a sada je ravnopravnost priznata. - Priznata - u frazi, otkako je i pošto je buržoazija u svojoj borbi protiv feudalnosti, izgrađujući kapitalističku proizvodnju, bila primorana da ukine sve staleške, tj. lične povlastice i uvede najpre privatnopravnu, a zatim postepeno i državnopravnu, juridičku ravnopravnost ličnosti. Ali nagon za srećom samo najmanjim delom živi od idejnih prava, a najvećim delom od materijalnih sredstava. Tu se pak kapitalistička proizvodnja stara da velikoj većini ravnopravnih lica pripadne samo onoliko koliko je potrebno za goli život, a to znači da ona ne poštuje ravnopravnost nagona za srećom većine više nego što ju je poštovalo ropstvo ili kmetstvo, ako je uopšte poštuje. A da li je išta bolje u pogledu duhovnih sredstava za sreću, sredstava obrazovanja? Zar nije čak i "Sadovski uča"[3] mitska ličnost?
[ Fridrih Engels, Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije, "Kultura", Beograd 1947 godine, str. 36. ]
Ali to što važi za prirodu, koju smo na taj način takođe spoznali kao istoriski razvojni proces, to važi i za istoriju društva u svim njenim granama i za sve one nauke koje se bave ljudskim (i božanskim) stvarima. I ovde se filozofija istorije, prava, religije itd. sastojala u tome da se na mesto stvarne veze koju je trebalo dokazati u samim događajima stavljala veza koju su izmislili filozofi, da se istorija u celini kao i u svojim pojedinim delovima shvatala kao postepeno ostvarenje ideja, i to, naravno, uvek samo omiljenih ideja samoga filozofa. Istorija je, prema tome, radila nesvesno, ali neminovno, u pravcu jednog određenog, unapred utvrđenog idejnog cilja, kao na pr. kod Hegela u pravcu ostvarenja njegove apsolutne ideje, i stalna usmerenost ka toj apsolutnoj ideji pretstavljala je unutrašnju vezu istoriskih zbivanja. Namesto stvarne, još nepoznate, veze postavljeno je time novo tajanstveno proviđenje, koje je bilo nesvesno ili je postepeno dolazilo do svesti. Ovde je, dakle, trebalo, isto kao i u oblasti prirode, otstraniti te veštački napravljene veze pronalaženjem stvarnih veza; a taj zadatak se najzad svodi na to da se otkriju opšti zakoni kretanja koji se u istoriji ljudskog društva ostvaruju kao vladajući zakoni. Međutim, istorija razvitka društva se u jednoj tački bitno razlikuje od istorije razvitka prirode. U prirodi - ako ne uzmemo u obzir obratno delovanje čoveka na prirodu - samo nesvesne slepe sile deluju jedna na drugu, i u njihovom uzajamnom delovanju ispoljava se opšti zakon. Ovde se ništa ne dešava što bi imalo nameravani svesni cilj - ni bezbrojne prividne slučajnosti koje se mogu zapaziti na površini, ni konačni rezultati koji potvrđuju zakonitost u tim slučajnostima. U istoriji društva, naprotiv, svi su akteri svešću obdareni ljudi, koji dejstvuju promišljeno ili strastveno i teže ka određenim ciljevima; ovde se ništa ne dešava bez svesne namere, bez cilja koji se hoće postići. Ali ta razlika, ma koliko da je važna za istorisko istraživanje, naročito pojedinih epoha i događaja, ne može nimalo da promeni činjenicu da tok istorije određuju unutrašnji opšti zakoni.
[ Isto delo, strana 44-45. ]
Ekonomski položaj je osnova, ali na tok istoriskih borbi utiču i različiti momenti nadgradnje - politički oblici klasne borbe i njeni rezultati kao što su ustavi utvrđeni posle dobivene bitke od pobedničke klase itd.; pravne reforme, pa čak i odrazi svih tih stvarnih borbi u mozgu učesnika, političke, pravničke, filozofske teorije, religiozna shvatanja i njihov dalji razvitak u sistem dogmi, i oni određuju u mnogim slučajevima pretežno njihov oblik. Tu postoji uzajamno dejstvo svih tih momenata u kome se najzad, kroz sve to beskrajno mnoštvo slučajnosti (tj. stvari i zbivanja, čija je unutarnja povezanost međusobno tako udaljena ili se ne može dokazati da je možemo apstrahovati, smatrati da i ne postoji) probija ekonomsko kretanje kao nužnost. Inače bi primenjivanje teorije na ma kolji istoriski period bilo lakše od rešavanja proste jednačine prvog stepena.
[ Engels - Josifu Blohu. Pismo 21-IX-1890, (Ausge-wahlte Scriften in zwei Banden), Institut Marksa-Engelsa-Lenjina (IMEL), Moskva 1934- godine, I sveska, strana 384-385. ]
A da ova izopačenost, koja, dok nije uočena, stvara ono što nazivamo ideološkim naziranjem, sa svoje strane opet povratno utiče na ekonomsku obnovu, i da je u izvesnim granicama može preinačiti, izgleda mi samo po sebi razumljivo. Što se pak tiče onih ideoloških oblasti koje još više lebde u vazduhu, religije, filozofije itd. - ove imaju preistoriski sadržaj, koji je istoriski period zatekao i preuzeo i koji bismo danas nazvali glupošću. Ove različite pogrešne pretstave o prirodi, o građi samog čoveka, o duhovima, čarobnim silama itd., zasnivaju se mahom samo na ekonomski negativnom; nizak ekonomski razvitak preistoriskog perioda ima kao dopunu, a ponekad i kao uslov, pa čak i kao uzrok, pogrešne pretstave o prirodi. I ma da je ekonomska potreba bila i sve više postajala glavni pokretač postupnog spoznavanja prirode, ipak bi bila pedanterija kad bismo hteli za sve te praiskonske gluposti tražiti ekonomske uzroke. Istorija nauka je istorija postepenog uklanjanja tih gluposti, odnosno njeno zamenjivanje novim, ali sve manje apsurdnim glupostima. Ljudi koji to izvršuju spadaju u naročite oblasti podele rada i izgleda im kao da obrađuju neko nezavisno polje. I ukoliko oni sačinjavaju samostalnu grupu u društvenoj podeli rada, utoliko njihova produkcija, uključivši tu i njihove zablude, vrši povratni uticaj na čitav društveni razvitak, pa i na ekonomski. Ali pri svemu tome oni opet stoje pod dominantnim uticajem ekonomskog razvitka.
[ K. Marks - Konradu Šmitu. Pismo 27-X-1890, (Ausgewahlte Schriften in zvvei Banden), IMEL, Moskva 1934 godine, I sveska, strana 389-390. ]
U pismu Štarkenburg od 21-1-1894 godine Engels ovako odgovara na pitanje o uzajamnom odnosu baze i nadgradnje: U Nemačkoj su se međutim, na žalost, navikli da pišu istoriju nauka kao da su ove pale s neba. Mi smatramo da ekonomski uslovi u krajnjoj liniji uslovljavaju istoriski razvitak... Politički, pravni, filozofski, religiozni, književni, umetnički itd. razvitak zasniva se na ekonomskom razvitku. Ali svi oni utiču kako jedni na druge tako i na ekonomsku osnovu.
[ (Ausgewahlte Schriften in zwei Banden, IMEL, Moskva 1934 F. Engels - Štarkenburgu. Pismo 25-1-1894, godine, I sveska, strana 392-393. ]
[ na početak ]
6) REVOLUCIONARNA ULOGA BURŽOAZIJE U ISTORISKOM RAZVITKU NAUKE Kada je Evropa izišla iz srednjeg veka, gradska buržoazija, koja se uzdizala, bila je njen revolucionarni elemenat. Priznati položaj koji je ona sebi izvojevala u srednjovekovnom feudalnom uređenju već je postao preuzak za njenu ekspanzivnu snagu. Slobodni razvitak buržoazije nije više mogao da se uskladi s feudalnim sistemom, feudalni sistem morao je pasti. Međutim, veliki internacionalni centar feudalnog sistema bila je rimokatolička crkva. I posred svih unutrašnjih ratova, ona je ujedinjavala čitavu feudalizovanu Zapadnu Evropu u jednu veliku političku celinu, koja je bila u opreci kako prema šizmatičko-grčkom, tako i prema muhamedanskom svetu. Ona je feudalno uređenje okružila oreolom božanstvenosti. Ona je svoju sopstvenu hijerarhiju izgradila po feudalnom obrascu i, najzad, ona je bila najkrupniji feudalac, jer je njoj pripadala najmanje trećina celokupnog katoličkog zemljoposeda. Da bi se moglo stupiti u borbu protiv svetovnog feudalizma u svakoj zemlji i pojedinačno, trebalo je prethodno razrušiti ovu njegovu centralnu, osveštanu organizaciju. Međutim, u korak sa uzdizanjem buržoazije išao je snažan polet nauke. Ljudi su se opet počeli baviti astronomijom, mehanikom, fizikom, anatomijom, fiziologijom. Za razvijanje njene industriske produkcije buržoaziji je bila potrebna nauka koja bi ispitivala svojstva prirodnih tela i načine ispoljavanja prirodnih snaga. Ali do tog vremena i nauka je bila samo pokorna sluškinja crkve, kojoj nije dopušteno da prekoračuje okvire koje joj je postavila vera - ukratko, ona je bila sve drugo samo ne nauka. Sada se nauka pobunila protiv crkve; buržoaziji je nauka bila potrebna, i ona je uzela učešća u toj pobuni.
[ Fridrih Engels, Razvitak socijalizma od utopije do nauke, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 21-22 (latinicom 20 i 21) ili Fridrih Engels, O istoriskom materijalizmu, "Kultura", Beograd 1947 godine, str. 15-16. ]
[ na početak ]
VASPITANJE U USLOVIMA KAPITALISTIČKE STVARNOSTI Najveća podela materijalnog i duhovnog rada jeste odvajanje grada od sela. Suprotnost između grada i sela počinje sa prelazom iz varvarstva u civilizaciju, od plemenskog poretka na državu, od mesne ograničenosti na naciju, i provlači se kroz čitavu istoriju civilizacije sve do današnjeg dana (Anticorn Law-League). Sa pojavom grada pojavljuje se u isto vreme potreba administracije, policije, poreza, itd., ukratko, opštinske uprave, a time i politike uopšte. Pri tome se prvi put pojavljuje podela stanovništva u dve velike klase, koja se neposredno zasniva na podeli rada i na proizvodnim oruđima. Grad već pretstavlja koncentraciju stanovništva, proizvodnih oruđa, kapitala, uživanja, potreba, dok selo pokazuje upravo suprotne pojave, izolovanost i raštrkanost. Suprotnost između grada i sela moiže da postoji samo u okviru privatne svojine. U njoj se najizrazitije ogleda potčinjenost ličnosti podeli rada, određenoj, nametnutoj joj delatnosti, potčinjenost koja od jednog čini ograničenu gradsku, a od drugog ograničenu seosku životinju, te svakog dana iznova stvara suprotnost između interesa obojih.
[ Karl Marx - Friedrich Engels, Die deutsche Ideologie, Marks-Engels, Celokupna dela, I deo, 5 sveska, strana 39-40. ]
Podela rada postaje stvarna podela tek od onog trenutka kad nastaje podela na materijalni i duhovni rad. Od tog trenutka svest stvarno može uobrazilji da je nešto drugo negoli svest postojeće prakse, da stvarno nešto pretstavlja, iako ne pretstavlja ništa stvarno, - od tog momenta svest je u stanju da se emancipuje od sveta i da pređe na stvaranje "čiste" teorije, teologije, filozofije, morala, itd. Ali čak i onda kad ova teorija, teologija, filozofija, moral itd. dođu u protivrečnost sa postojećim odnosima, to može da se dešava samo zbog toga, što su postojeći društveni odnosi došli u protivrečnost sa postojećim proizvodnim snagama - što se uostalom u jednom određenom nacionalnom krugu odnosa može desiti i zbog toga što se ta protivrečnost ne pojavljuje u tom nacionalnom krugu, već između ove nacionalne svesti i prakse drugih nacija, tj. između nacionalne i opšte svesti jednog naroda. Uostalom, potpuno je svejedno šta svest sama preduzima - mi iz svih tih tričarija dobivamo samo jedan rezultat, naime da ova tri momenta, proizvodne snage, društveno stanje i svest međusobno mogu i moraju doći u protivrečnost, jer podela rada ne samo da dovodi do mogućnosti, nego i do stvarnosti, da duhovna i fizička delatnost - uživanje i rad, proizvodnja i potrošnja, pripadnu različitim licima, a mogućnost da oni dođu u protivrečnost leži samo u tome da se podela rada opet ukine.
[ Isto delo, strana 21. ]
Sančo uobražava da je Rafael stvarao svoja dela nezavisno od podele rada koja je u njegovo doba postojala u Rimu. Ako bi uporedio Rafaela sa Leonardom da Vinčijem i Ticijanom, tada bi mogao videti koliko su umetnička dela prvog bila uslovljena tadanjim procvatom Rima, nastalim pod florentinskim uticajem, dela drugoga - poretkom u Firenci, a docnije dela trećega sasvim drugačijim razvitkom Venecije. Rafael, isto kao i svaki drugi umetnik, bio je uslovljen tehničkim napretkom umetnosti koji je pre njega postignut, organizacijom društva i podelom rada u njegovom kraju, te najzad podelom rada u svim zemljama sa kojima je njegov kraj stajao u vezi. Da li će jedna ličnost kao Rafael razviti svoj talenat potpuno zavisi od potražnje koja opet zavisi od podele rada i od uslova obrazovanja koji su proizašli iz podele rada. ...Isključiva koncentrisanost umetničkog talenta kod pojedinaca, a s time u vezi njegovo ugušivanje u širokim masama, posledica je podele rada. Ako bi čak u izvesnim društvenim uslovima svaki bio odličan slikar, to još nikako ne bi isključivalo da svaki bude i originalan slikar, tako da se i ovde razlika između "čovečanskog" i "jedinstvenog" rada svodi na običnu besmislicu. Kod komunističke organizacije društva svakako otpada potčinjenost umetnika pod lokalnu i nacionalnu ograničenost, koja proizlazi samo iz podele rada, kao i potčinjavanje ličnosti jednoj određenoj umetnosti tako da ona postaje isključivo slikar, vajar, itd., pa već i samo ovo ime dovoljno izražava ograničenost njenog profesionalnog razvoja i njenu zavisnost od podele rada. U komunističkom društvu ne postoje slikari, već u najbolju ruku ljudi koji se između ostalog bave i slikarstvom.
[ Isto delo, strana 373. ]
[ na početak ]
2) STRUČNO OBRAZOVANJE ZA POTREBE MODERNE KAPITALISTIČKE INDUSTRIJE Ono što karakteriše podelu rada u krilu modernog društva, jeste činjenica da ona stvara specijalnosti, struku, s njima i idiotizam profesije. "Obuzima nas divljenje", kaže Lemontej, "kad vidimo kako se u starih naroda jedna te ista ličnost u isti mah u visokom stepenu odlikuje kao filozof, pesnik, govornik, istoričar, sveštenik, državnik i vojskovođa. Naše duše obuzima strah pri pogledu na tako opsežno područje. Danas svako podiže oko sebe ogradu i zatvara se u nju. Ne znam da li se tim rasparčavanjem polje uvećava, ali znam da čovek postaje manji". Ono čime se odlikuje podela rada u radionici s mašinama jeste da je rad izgubio svako obeležje specijalnog rada. A od trenutka kad prestane svako specijalno razvijanje, počinje se osećati potreba za svestranošću, težnja za svestranim razvitkom ličnosti. Automatska fabrika uklanja zanatske struke i zanatski idiotizam.
[ Karl Marks, Beda filozofije, 1946 godine, strana 129. "Kultura", Beograd ]
Rad proletera izgubio je rasprostiranjem mašina i podelom rada svaki samostalni karakter, a s time i svaku draž za radnika. On postaje prost dodatak mašini, od koga se traži samo pokret ruke koji je najjednostavniji, najjednoličniji i koji se najlakše nauči. Zato se troškovi, koje radnik prouzrokuje, ograničavaju skoro samo na one životne namirnice koje mu trebaju za izdržavanje i produženje svoje rase. Međutim, cena neke robe, pa dakle i rada[4], jednaka je troškovima njene proizvodnje. Zbog toga, što više raste odvratnost rada, to više opada najamnina.
[ Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 9 ili isto delo, izdanje "Borbe", strana 36. ]
Prva francuska revolucija sa svojim zadatkom da sruši svu lokalnu, teritorijalnu, gradsku i provincisku posebnu vlast, kako bi stvorila građansko jedinstvo nacije, morala je da razvija ono što je apsolutna monarhija započela: centralizaciju, ali ujedno i obim, atribute i službenički sastav državne vlasti. Napoleon je završio stvaranje ove državne mašine. Legitimna i julska monarhija nisu tome ništa dodale, sem veće podele rada, koja je rasla u istoj srazmeri u kojoj je podela rada u građanskom društvu stvarala nove grupe interesa, dakle novi materijal za državnu upravu. Svaki zajednički interes odmah se izdvajao od društva, suprotstavljao mu se kao viši, opšti interes, istrgnut je iz samostalnog delokruga članova društva i pretvoren je u predmet vladine delatnosti, počev od mosta, školske zgrade, opštinske imovine sela, pa do železnica, narodne imovine i do zemaljskog univerziteta Francuske.
[ Karl Marx, Der achtzente Brumaire des Louis Bonaparte, Štutgart 1920 godine, strana 100-101. ]
Da se opšta čovekova priroda tako izmeni, da postigne umešnost i okretnost u nekoj određenoj grani rada i da postane razvijena i specifična radna snaga, potrebno je određeno vaspitanje ili obrazovanje, koje sa svoje strane staje određenu sumu robnih ekvivalenata.
[ Karl Marks, Kapital, I knjiga, "Kultura", Beograd 1947 godine, izdanje ćirilicom, strana 122. ]
Prava manufaktura ne samo da nekada samostalnog radnika podvrgava komandi i disciplini kapitala, već povrh toga stvara hijerarhijsku podelu među samim radnicima. Dok prosta kooperacija uglavnom ne menja način rada pojedinaca, manufaktura ga iz osnova revolucioniše i zaseca u sam koren individualne radne snage. Ona radnika pretvara u nakazu, podižući njegovu detaljnu umešnost kao u kakvom staklenom vrtu, dok mu zato uništava čitav svet proizvodnih nagona i naklonosti, kao što u državama La Plate ljudi zakolju celu životinju da bi joj uzeli samo kožu ili loj.
[ Isto delo, strana 289. ]
[ na početak ]
3) MAŠINSKA PROIZVODNJA I POTREBA OPŠTEG OBRAZOVANJA Dok spočetka radnik prodaje kapitalu svoju radnu snagu, jer mu nedostaju materijalna sredstva da proizvodi kakvu robu, sada i sama njegova individualna radna snaga otkazuje poslušnost čim se ne proda kapitalu. Ona funkcioniše još jedino u nekoj celini koja postoji tek posle njene prodaje, u kapitalistovoj radionici. Manufakturni radnik, po svom prirodnom svojstvu onesposobljen da išta samostalno proizvede, razvija proizvodnu delatnost još jedino kao pripadak kapitalistove radionice[5]... Znanje, razumevanje i volja koje samostalni seljak i zanatlija razvijaju makar i u malenome razmeru, kao što i divljak svu ratničku veštinu izvodi kao lično lukavstvo, traže se sada još jedino za celinu radionice. Duhovne potence proizvodnje gomilaju se u većem razmeru na jednoj strani zato, što se na mnogim stranama gube. Ono što delimični radnici gube, to se prema njima koncentriše u kapitalu.[6] Manufakturna podela rada urodila je time da su se duhovne potence procesa materijalne proizvodnje protivstavile radnicima kao tuđa svojina i kao sila koja nad njima gospodari. Ovaj proces rastavljanja započinje u prostoj kooperaciji, gde kapitalista prema pojedinačnim radnicima pretstavlja jedinstvo i volju društvenog radnog tela; razvija se dalje u manufakturi, koja radnika obogaljuje u delimičnog radnika; a završava se u krupnoj industriji, koja nauku odvaja od rada kao nezavisnu potencu proizvodnje i nateruje u službu kapitala[7]. Ukupni radnik u manufakturi, a otud i kapital, može se obogatiti društvenom proizvodnom snagom samo pod uslovom da radnik osiromaši u individualnim proizvodnim snagama. "Neznanje je mati industrije kao i sujeverja. Razmišljanje i uobrazilja podložni su grešenju, ali navika da se kreće noga ili ruka ne zavisi ni od jednoga ni od drugoga. Manufakture uspevaju dakle najviše tamo, gde se najviše mogu odreći duha, tako da se radionica može smatrati kao mašina čiji su delovi ljudi."[8] I doista su neke manufakture sredinom 18 veka rado upotrebljavale poluidiote za izvesne proste operacije, ali koje su bile fabrička tajna.[9]
[ Isto delo, strana 289/290. ]
Doživotni specijalitet da se rukuje jednim delimičnim alatom pretvara se u doživotni specijalitet da se poslužuje kakva delimična mašina. Mašina se zloupotrebljava da se radnik iz malena pretvori u deo delimične mašine[10]. Na taj način ne samo da se znatno smanjuju troškovi potrebni za njegovu vlastitu reprodukciju, već se ujedno upotpunjuje i njegova bespomoćna zavisnost od fabričke celine, dakle od kapitaliste. I ovde kao i svugde mora se praviti razlika između veće proizvodnosti koja je plod razvitka društvenog procesa proizvodnje, i veće proizvodnosti koja je plod kapitalističke eksploatacije procesa proizvodnje. U manufakturi i zanatu radnik se služi alatom, u fabrici on služi mašinu. Tamo kretanje sredstva za rad polazi od njega, ovde on mora da ide za njegovim kretanjem. U manufakturi radnici sačinjavaju udove jednog živog mehanizma. U fabrici postoji mrtav mehanizam, nezavisan od njih, a oni su mu pripojeni kao živ dodatak. "Turobna dosada beskrajnog mučenja pri radu, u kome se jedan te isti proces neprestano ponavlja, liči na Sizifov posao; teret rada sve nanovo pada na iznurena radnika, kao stena[11]. Dok mašinski rad do krajnosti zamara živčani sistem, dotle prigušuje mnogostranu igru mišića i pleni svaku slobodnu telesnu i duhovnu delatnost[12]. Čak i olakšanje rada postaje sredstvom za mučenje, jer mašina ne oslobađa radnika od rada, već njegov rad od sadržaja. Svima kapitalističkim procesima proizvodnje, ukoliko nisu samo proces rada, nego ujedno i proces oplođavanja kapitala, zajedničko je to da ne primenjuje radnik sredstvo za rad, već obratno sredstvo za rad radnika, ali ovo izvrtanje dobija tehnički opipljivu stvarnost tek s mašinskim sistemom. Pretvorivši se u automat, sredstvo za rad istupa prema radniku za vreme samog procesa rada kao kapital, kao mrtvi rad koji gospodari živim radom i isisava ga. Odvajanje duhovnih snaga procesa proizvodnje od ručnog rada i njihovo pretvaranje u sile kapitala nad radom, izgrađuje se, kao što smo već ranije nagovestili, potpuno u krupnoj industriji, podignutoj na temelju mašinerije. Delomična umešnost individualnog, opustošenog mašinskog radnika iščezava kao sporedna sitnica pred naukom, pred ogromnim prirodnim silama i masovnim društvenim radom, koji su oličeni u mašinskom sistemu i koji s njime čine moć "gazde" (master). Zato, kad dođe do sukoba, ovaj "gazda", u čijem su mozgu nerazdvojno srasli mašina i njegov monopol na nju, prezrivo dovikuje "rukama": "Za fabričke bi radnike bilo korisno da ne smeću s uma da je njihov rad ustvari vrlo niska vrsta umešnog rada; da nema rada koji se može lakše naučiti i da s obzirom na njegov kvalitet nijedan nije bolje plaćen; da nema rada koji se kratkim obučavanjem najneiskusnijnh može dobaviti za tako kratko vreme i u takvom izobilju. Fabrikantove mašine igraju doista mnogo važniju ulogu u poslu proizvodnje nego rad i radnikova umešnost kojoj se za šest meseci poučavanja može naučiti svaki seljački sluga[13]."
[ Isto delo, strana 341/342. ]
[ na početak ]
4) PODELA RADA I RAZVITAK LIČNOSTI U vidu mašine sredstvo za rad postaje odmah konkurentom samog radnika[14]. Samooplođavanje kapitala pomoću mašine stoji u upravnoj srazmeri prema broju radnika kojima mašina uništava uslove za egzistenciju. Čitav sistem kapitalističke proizvodnje počiva na tome da radnik svoju radnu snagu prodaje kao robu. Podela rada čini tu radnu snagu jednostranom, jer je svodi na sasvim posebnu veštinu da rukuje delimičnom alatkom.
[ Isto delo, strana 348. ]
Krupna industrija tehnički ukida manufakturnu podelu rada i njeno doživotno vezivanje čitavog čoveka za jednu delimičnu operaciju, a da u isto vreme kapitalistički oblik krupne industrije još strahovitije reprodukuje onu podelu rada: u pravoj fabrici pretvarajući radnika u svestan pribor kakve delimične mašine, a svugde inače, bilo mestimičnom upotrebom mašina i rnašinskog rada[15] bilo uvođenjem ženskog, dečijeg i nekvalifikovanog rada kao nove osnovice podele rada. Protivrečnost između manufakturne podele rada i bitnosti krupne industrije nameće se silom. Ona se između ostaloga ispoljava u strahovitoj činjenici da se veliki deo dece, zaposlene u modernim fabrikama i manufakturama, i koja su od svoje najnežnije dobi prikovana za najjednostavnija manevrisanja, godinama eksploatiše a da ne nauče nikakav rad koji bi ih osposobio da kasnije nađu posla bar u istoj manufakturi ili fabrici.
[ Isto delo, strana 395-396. ]
Mašinerijom, koja je svojstvena manufakturnom periodu, ostaje sam iz mnogih delimičnih radnika sastavljen ukupni radnik. Različne operacije koje proizvođač neke robe naizmenično vrši i koje se prepleću u celini njegova procesa rada zaokupljaju ga na razne načine. U ovoj mora da razvije više snage, u onoj više veštine, u trećoj opet više pažnje itd., a ista individua nema svih ovih osobina u jednakom stepenu. Pošto se razne operacije rastave, izdvoje i postanu samostalne, vrši se i podela, klasifikovanje i grupisanje radnika prema pretežnim njihovim osobinama. Ako njihove prirodne osobenosti i čine osnovicu na koju se podela rada nakalemljuje, ipak manufaktura, kad se već uvede, razvija radne snage koje su po prirodi sposobne samo za jednostranu posebnu funkciju. Sada ukupni radnik ima sve proizvodne osobine u jednakom stepenu virtuoznosti, a ujedno ih i najekonomičnije troši, jer sve svoje organe, koji su individualisani u posebnim radnicima i radničkim grupama, upotrebljava isključivo na posebne njihove funkcije[16]. Delimični radnik jednostran je i nesavršen, ali ga baš to čini savršenim organom ukupnog radnika[17]. Navika na jednu jednostranu funkciju pretvara ga u organ te funkcije koji deluje sa sigurnošću prirodnog organa, dok ga povezanost celokupnog mehanizma nagoni da deluje pravilno kao deo neke mašine[18].
[ Isto delo, strana 279. ]
U okviru kapitalističkog sistema svi metodi za uvećavanje društvene proizvodne snage rada izvode se na račun individualnog radnika; da se sva sredstva za razvijanje proizvodnje izopačavaju u sredstva za eksploatisanje proizvođača i gospodarenje nad njima, da ona od radnika čine bogalja, delimičnog čoveka, da ga ponizuju na običan pribor mašine, da uništavaju sadržinu njegovog rada pretvarajući mu rad u pravo mučenje, da radniku duhovne snage procesa rada čine tuđim u istoj meri u kojoj se nauka prisajedinjuje tome procesu kao samostalna snaga; da unakažavaju uslove u čijem okviru on radi, podvrgavaju ga za vreme procesa rada odvratnom i sitničavom despotizmu, pretvaraju sav njegov život u radno vreme i bacaju mu ženu i dete pod Džagernatov točak kapitala.
[ Isto delo, strana 540. ]
Pošto su različne funkcije ukupnog radnika prostije ili složenije, niže ili više, to i njegovi organi, individualne radne snage, zahtevaju različne stepene obrazovanosti, usled čega su veoma različne vrednosti. To znači da manufaktura razvija hijerarhiju radnih snaga, kojoj odgovara izvesna skala radničkih najamnina. Ako je, s jedne strane, individualni radnik prilagođen i doživotno vezan za neku jednostranu funkciju, ono se i različne operacije rada prilagođavaju hijerarhiji prirodnih i stečenih umešnosti[19]. Ali u svakom procesu proizvodnje ima izvesnih prostih radnja za koje je bez daljeg sposoban svaki čovek. Sada se i ove radnje izdvajaju iz svog labavog jedinstva sa važnijim momentima delatnosti i postaju isključivim funkcijama. Stoga, u svakom zanatu koji zahvati, manufaktura stvara klasu takozvanih neveštih radnika, kakve je zanatska radinost strogo isključivala. Pošto je na račun čitave radne sposobnosti razvila do virtuoznosti kroz jednostranu specijalnost, manufaktura počinje da pravi specijalitet već i od potpune nerazvijenosti. Uz hijerarhijsku podelu na stupnjeve ide tada i prosta podela radnika na kvalifikovane i nekvalifikovane. Za ove poslednje potpuno otpadaju troškovi oko izučavanja, a za one prve, kad ih uporedimo sa zanatlijom, smanjuju se usled uprošćenja funkcije. U oba slučaja vrednost radne snage pada[20]. Izuzetaka ima ukoliko rastavljanje procesa rada rada nove opšte funkcije kakvih u zanatskoj radinosti nije bilo nikako ili bar ne u tom obimu.
[ Isto delo, strana 280. ]
Svaki rad na mašini zahteva da mu se radnik priuči. Da vlastito kretanje prilagodi jednoobraznom i neprekidnom kretanju nekog automata, on najlakše nauči kao dete. Ukoliko sama celokupna mašinerija sačinjava sistem raznolikih, kombinovanih mašina koje istovremeno rade, utoliko i ko operacija koja na njoj počiva zahteva da se medu različite mašine raspodele različite radničke grupe. Ali mašinski sistem rada ukida nužnost da se ova raspodela učvrsti, po načinu manufakture neprestanim prilagođavanjem istih radnika istim funkcijama.
[ Isto delo, strana 340. ]
Sa sve većom pretežnošću gradskog stanovništva, koje se gomila u velikim centrima, kapitalistička proizvodnja gomila s jedne strane istorijsku pokretačku snagu društva, a s druge strane ometa razmenu materije između čoveka i zemlje, tj. vraćanje zemljištu onih njegovih sastavnih delova koje je čovek potrošio u obliku hrane i odela, ometa dakle večiti prirodni uslov trajne plodnosti zemljišta. Time ona ujedno razorava telesno zdravlje gradskih radnika i duhovni život seoskih radnika. Ali razoravajući one uslove razmene materije, koji su nastali samoniklo, ona prisiljava da se ta razmena sistematski uspostavi kao zakon koji reguliše društvenu proizvodnju, u obliku koji odgovara punom razvitku čovekovom. I u poljoprivredi, i u industriji, kapitalistički preobražaj procesa proizvodnje ispoljava se ujedno kao martirologija (istorija mučeništva) proizvođača; sredstvo za rad kao sredstvo za podjarmljivanje i kao sredstvo za eksploatisanje i osiromašavanje radnika; društveno kombinovanje procesa rada kao organizovano potčinjavanje njegove lične živahnosti, slobode i samostalnosti. Rasturenost seoskih radnika po velikim površinama slama njihovu otpornu snagu, dok koncentracija pojačava otpornu snagu gradskih radnika.
[ Isto delo, strana 413. ]
U svakom društvu sa stihiskim razvitkom proizvodnje - a takvo je i današnje društvo - ne vladaju proizvođači nad sredstvima za proizvodnju, nego sredstva za proizvodnju vladaju nad proizvođačima. U takvom društvu svaka nova poluga proizvodnje neminovno se pretvara u novo sredstvo za porobljavanje proizvođača od strane sredstava za proizvodnju. Ovo važi pre svega za onu polugu proizvodnje koja je do uvođenja krupne industrije bila najmoćnija od svih - za podelu rada. Već prva velika podela rada, odvajanje grada od sela, osudila je seosko stanovništvo na vekovno zaglupljivanje, a građane na robovanje svakog svom posebnom zanatu. Ona je uništila osnovicu duhovnog razvitka za jedne, a telesnog razvitka za druge. Kad seljak prisvaja zemlju, a građanin zanat, onda u isto tolikoj meri i zemlja prisvaja seljaka a zanat zanatliju. Kad se deli rad, deli se i čovek. Kad se usavršava jedna jedina delatnost, njoj se žrtvuju sve ostale telesne i duhovne sposobnosti. Sakaćenje čoveka raste u istoj meri kao i podela rada koja svoj najviši razvitak dostiže u manufakturi. Manufaktura rasparčava zanat na njegove pojedinačne delimične operacije, dodeljuje svaku od njih kao životni poziv jednom pojedinačnom radniku, i tako ga doživotno prikiva za određenu delimičnu funkciju i za određen alat. "Ona osakaćuje radnika do abnormalnosti, veštački razvijajući njegovu detaljnu umešnost i ugušujući čitav jedan svet produktivnih nagona i sklonosti... Deli se sam individuum, on se pretvara u automatski mehanizam za neki delimičan rad" (Marks) - mehanizam koji u mnogim slučajevima postiže savršenstvo tek time što radnik biva bukvalno osakaćen, i telesno i duhovno. Mašinerija krupne industrije degradira radnika od mašine do pukog dodatka mašine. "Doživotna specijalnost - rukovanje jednim delimičnim alatom - postaje doživotnom specijalnošću da se služi jednoj delimičnoj mašini. Mašinerija se zloupotrebljava da bi se sam radnik već od malih nogu pretvorio u deo jedne delimične mašine (Marks)."
[ F. Engels, Herren Eugen Duhring's Umwalzung der Wlssenschaft. Moskva 1939 godine, strana 296-297. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 308-309). ]
I ne samo radnici nego i klase koje direktno ili indirektno eksploiatišu radnika postaju, posredstvom podele rada, robovi oruđa svoje delatnosti: izlapeli buržuj postaje rob svog sopstvenog kapitala i sopstvene žeđi za profitom; pravnik - svojih okamenjenih pravnih pretstava kaje vladaju nad njim kao neka samostalna vlast: "obrazovani staleži" uopšte - mnogostrukih lokalnih ograničenja i jednostranosti, svoje sopstvene telesne i duhovne kratkovidosti, svoje osakaćenosti usled obrazovanja podešenog za neku specijalnost i usled doživotne privezanosti za samu tu specijalnost - čak i onda kad je ta specijalnost čisto besposličenje.
[ Isto delo, strana 297. (Uporedi isto delo, "Naprijed", strana 309). ]
Na Diringovo formulisanje podele rada: "Cepanja struka i raščlanjavanje delatnosti povećava produktivnost rada" (str. 73) primećuje Engels: - Ovo formulisanje je pogrešno, jer ono odgovara samo buržoaskoj proizvodnji i podela na profesije već ovde postaje kočnica proizvodnje zbog zakržljavanja i atrofiranja ličnosti, ali će ubuduće potpuno otpasti. Već ovde vidimo da je na današnji način izvršena podela na profesije za Diringa nešto stalno, pa i za socijalistički poredak. -
[ Iz Engelsovih pripremnih radova za "Anti-Diring", Friedrich Engels, Herrn Eugen Duhring's Umwalzung der Wissenschaft, (Izdavačko preduzeće za literaturu na stranim jezicima), Moskva 1939 godine, strana 381. ]
"Duh velike većine ljudi", veli Adam Smit, "nužno se razvija iz njihovih svakodnevnih radnji i na tim radnjama. Čovek koji čitav svoj život troši na izvršivanje malog broja prostih operacija... nema prilike da vežba svoj razum... On postaje toliko tup i neznalica koliko je to ljudskom stvorenju uopšte moguće." Pošto je opisao tupavost delimičnog radnika, A. Smit nastavlja: "Naravno da jednoobraznost njegova života, u kome nema nikakve promene, upropašćuje i smelost njegova duha... Ona mu razorava čak i telesnu energiju i onesposobljava ga da svoju snagu upotrebljava sa zamahom i istrajnošću, osim u detaljnome poslu na koji su ga namestili. Tako umešnost koju on ima u svom posebnom poslu izgleda da je stečena na račun njegovih intelektualnih, društvenih i vojničkih vrlina. Ali u svakom industriskom i civilizovanom društvu radna sirotinja (the labouring poor), tj. velika masa naroda, nužno mora da dopadne toga položaja." Da bi se sprečilo potpuno degenerisanje narodnih masa do kojega podela rada dovodi, A. Smit preporučuje obaveznu osnovnu nastavu od strane države, ma da u opreznim homeopatskim dozama. Njegov francuski prevodilac i komentator Garnije, koji se pod Napoleonovim prvim carstvom prirodno iščaurio u senatora, dosledan je u polemici protiv tog zahteva. Po njemu se obavezna nastava protivi osnovnim zakonima podele rada i njome bi se " uništio čitav naš društveni sistem ". "Kao i sve ostale podele rada", veli on, "tako i podela između ručnog i umnog rada postaje izrazitija i odlučnija ukoliko se društvo (on pravilno upotrebljava ovaj izraz za kapital, zemljoposed i njihovu državu) više bogati. Kao i sve ostale podele rada i ova je posledica prošlih napredaka i uzrok novini napretcima... Pa sme li vlada delovati nasuprot toj podeli rada i zadržavati je u njenom prirodnom toku? Sme li ona jedan deo državnih prihoda upotrebljavati na pokušaj da izmeša dve klase rada koje teže da se podele i razdvoje?" Izvesno duhovno i telesno kržljanje nerazdvojno je čak i od opšte podele rada u društvu. Ali pošto manufakturni period mnogo dalje tera s ovim društvenim cepanjem grana rada, a s druge strane tek svojom svojstvenom podelom napada na život individue u samom njegovom korenu, to on prvi i daje materijal i potstrek industriskoj patologiji.
[ Karl Marks, Kapital, I knjiga, "Kultura":, Beograd 1947 godine, izdanje ćirilicom, strana 291/292. ]
[ na početak ]
5) PODELA RADA U PROIZVODNJI l OBRAZOVANJE KADROVA Trgovinski radnik u užem smislu spada u bolje plaćenu klasu najamnih radnika, u one čiji je rad kvalifikovan, čiji rad stoji iznad prosečnog. Međutim s napretkom kapitalističkog načina proizvodnje njihova najamnina ima tendenciju da pada čak i u odnosu prema prosečnom radu. Jednim delom usled podele rada u kancelariji, zbog toga se ima proizvoditi samo jednostrano razvijanje radne sposobnosti, a troškovi ove proizvodnje jednim delom ne staju kapitalistu ništa, nego se veština radnikova razvija samim funkcionisanjem i to utoliko brže, što jednostranija biva podelom rada. Zatim zbog toga, što se napretkom nauke i narodne obrazovanosti prethodno obrazovanje, trgovinska znanja, poznavanje jezika, itd., sve brže, lakše, opštije, jeftinije reprodukuju, što više kapitalistički način proizvodnje upućuje nastavne metode praktičnim pravcem, itd. Uopštavanje javne nastave dopušta da se ova vrsta radnika regrutuje iz klasa koje su ranije od toga bile isključene, koje su bile naviknute na gori način života. Uz to ona povećava navalu radnika, a time i njihovu konkurenciju. Zbog toga se s razvitkom kapitalističke proizvodnje radna snaga tih ljudi, malo izuzetaka, snižava u vredopsti; njihova se najamnina smanjuje, dok im se radna sposobnost uvećava.
[ Karl Marx, Das Kapital, III knjiga, I deo, IMEL, Moskva-Lenjingrad 1933 godine, strana 331. ]
Već su utopisti bili potpuno načisto s posledicama podele rada, sa sakaćenjem s jedne strane radnika, a s druge strane same radne delatnosti koja se ograničava na doživotno, jednoliko, mehanično ponavljanje jednog istog akta. I Furje i Oven zahtevaju ukidanje suprotnosti između grada i sela kao prvi osnovni uslov ukidanja stare podele rada uopšte. Kod obadvojice stanovništvo treba da se raspodeli po zemlji u grupama od 1600 do 3000 ljudi; svaka grupa stanuje u središtu svoga zemljišnog rejona, u ogromnoj palati sa zajedničkim domaćinstvom. Furje doduše ovde-onde govori o gradovima, ali se oni sastoje samo iz 5-6 takvih palata koje leže u susedstvu. Kod obadvojice se svaki član društva bavi kako zemljoradnjom tako i industrijom; kod Furjea u industriji glavnu ulogu igraju zanati i manufaktura, a kod Ovena, naprotiv, već krupna industrija, i on već zahteva uvođenje parne snage i mašinerije u domaćem radu. Ali i u zemljoradnji i u industriji obadvojica zahtevaju što veću raznovrsnost zanimanja za svakog pojedinca, a u saglasnosti s time i obrazovanje omladine za što svestraniju tehničku delatnost. Kod obadvojice čovek treba da se razvija univerzalno putem univerzalne praktične delatnosti, a rad treba opet da dobija onu draž koju je izgubio usled podele, pre svega usled ove raznolikosti i odgovara i tiće kratkotrajnosti svake "seanse", da upotrebimo Furjeov izraz...
[ F. Engels, Herrn Eugen Diihring's Umwalzung der Wissenschaft, Moskva 1939 godine, strana 297-298. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 309-310). ]
Ali pošto, kao što smo videli, u Diringovoj proizvodnji budućnosti u suštini mirno i dalje postoji stara podela rada, ovo tehničko školovanje ostaje bez ikakve kasnije praktične primene, bez ikakva značaja za samu proizvodnju......
[ Isto delo, strna 328. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 340). ]
Samo što je moguće ravnomernija podela stanovništva po celoj zemlji, samo prisna povezanost industrijske proizvodnje sa poljoprivrednom uz proširenje saobraćajnih sredstava, koje time postaje neophodno - pretpostavljajući pri tom ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje - može da istrgne seosko stanovništvo iz izolovanosti i zatucanosti u kojoj ono skoro nepromenjeno životari već hiljadama godina. Nije utopija kad se tvrdi da će oslobođenje ljudi iz okova, stvorenih njihovom istoriskom prošlošću, biti tek onda potpuno kad nestane suprotnosti između grada i sela; utopija nastaje tek onda kad se pokušava da se "na osnovu postojećih odnosa" odredi oblik a kom treba da se reši ova ili ma koja druga suprotnost postojećeg društva."
[ Friedrich Engels, Zur Wohnungsfrage, (Izdavačko preduzeće za literaturu na stranim jezicima), Moskva 1940 godine, strana 81. ]
Postajući gospodar svih sredstava za proizvodnju, da bi ih društveno planski iskorišćavalo, društvo uništava dosadašnje robovanje ljudi njihovim sopstvenim sredstvima za proizvodnju. Društvo se, razume se, ne može osloboditi, a da se ne oslobodi svaki pojedinac. Stari se način proizvodnje, prema tome, mora iz osnova izmeniti, a naročito mora nestati stare podele rada. Na njeno mesto mora doći takva organizacija proizvodnje u kojoj, s jedne strane, nijedan pojedinac ne može svaliti na drugoga svoj udeo u produktivnom radu, tom prirodnom uslovu ljudske egzistencije; u kojoj, s druge strane, produktivni rad, umesto da bude sredstvo za porobljavanje, postaje sredstvo za oslobođenje ljudi, pružajući svakom pojedincu priliku da sve svoje sposobnosti, kako telesne tako i duhovne, usavršava i primenjuje u svim pravcima, i u kojoj se rad na taj način pretvara u uživanje mesto da bude teret.
[ F. Engels, Herrn Eugen Diihring's Umwalzung der Wissenschaft, Moskva 1939 godine, strana 298. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 310). ]
Samo onci društvo koje svoje proizvodne snage harmonično usklađuje prema jednom jedinom velikom planu, može industriju raspodeliti po celoj zemlji onako, kako najbolje odgovara njenom sopstvenom razvitku i održanju, odnosno razvitku ostalih elemenata proizvodnje. Prema tome, ukidanje suprotnosti između grada i sela ne samo da je moguće nego je postalo direktna potreba za samu industrisku proizvodnju kao što je postala potreba i za poljoprivrednu proizvodnju, a povrh toga i za javnu higijenu. Jedino stapanjem grada i sela može se ukloniti današnje trovanje vazduha, vode i zemljišta, jedino se njime mogu stvoriti uslovi za mase koje sad u gradovima postaju žrtva boleština, da njihov izmet služi za ishranu biljaka umesto za stvaranje bolesti.
[ Isto delo, strana 301. (Izdanje "Naprijed", strana 312-313). ]
[ na početak ]
6) RAD I NJEGOVA ULOGA U RAZVITKU ČOVEKA I DRUŠTVA Rad je izvor svega bogatstva, kažu politički ekonomisti. On to zaista i jeste - uz prirodu koja mu pruža materijal, koji on pretvara u bogatstvo. Ali on je još beskrajno više od toga. On je prvi osnovni uslov svega ljudskog života, i to u tolikoj meri da u izvesnom smislu moramo reći: rad je stvorio samog čoveka... Jedino radom, prilagođavanjem sve novim i novim operacijama, nasledivanjem time stečenog naročitog razvitka mišića, tetiva, a u dužim periodima i kostiju, i sve novom primenom te nasleđene istančanosti na nove, sve složenije operacije, čovečija ruka je dostigla onaj visoki stepen savršenstva na kojem je mogla stvoriti Rafaelove slike, Torvaldsenove kipove i Paganinijevu muziku... Gospodstvo nad prirodom, koje počinje sa razvijanjem ruke, s radom, proširivalo je pri svakom novom napretku vidokrug čoveka. Na predmetima prirode on je otkrivao nova i nova, do tada nepoznata svojstva. S druge strane, razvijanje rada, nužno je doprinosilo tome da se članovi društva tešnje zbijaju, jer je ono uvećavala broj slučajeva međusobnog pomaganja, zajedničkog delanja, i svest o korisnosti tog zajedničkog delanja za svakog pojedinca postajala je sve jasnija. Ukratko, ljudi koji su nastajali došli su do toga da su jedan drugome imali nešto da kažu. Potreba je stvorila sebi organ: nerazvijeno grlo majmuna lagano, ali sigurno preobražavalo se putem modulacije za sve razvijeniju modulaciju, a organi usta postepeno su učili da izgovaraju artikulisane glasove jedan za drugim.
[ Fridrih Engels, Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka, (Dijalektika prirode), "Kultura", Beograd 1946 godine, strana 7, 9, 10 i 11. ]
[ na početak ]
7) REVOLUCIONARNI UTICAJ KRUPNE INDUSTRIJE I NAUČNE TEHNOLOGIJE NA DRUŠTVO Podela rada, iskorišćavanje vodene snage, a naročito pare, i mehanizam mašina - to su tri velike poluge pomoću kojih industrija od polovine prošlog veka nastoji da iz osnova preokrene svet.
[ Friedrich Engels, Die Lage der arbeitenden Klasse in England. Marks-Engels, Celokupna dela, I deo, 4 sveska, Berlin 1932 godine, strana 27. ]
Industriska revolucija ima za Englesku isti značaj kao politička revolucija za Francusku i filozofska za Nemačku, a razdaljina između Engleske iz 1760 i Engleske iz 1844 je u najmanju ruku isto toliko velika kao razdaljina između Francuske starog poretka (ancien regime) i Francuske iz doba Julske revolucije. Ali najvažniji plod ovog industriskog prevrata je engleski proletarijat.
[ Isto delo, strana 23. ]
Ovo revolucionisanje engleske industrije je osnovica svih savremenih engleskih odnosa, motorna snaga čitavog socijalnog pokreta. Njegova je prva posledica bila, kao što je već spomenuto, povećavanje interesa za vladavinu nad čovekom. Taj interes je vladao novostvorenim industriskim snagama i iskoristio ih u svoje svrhe; ove snage, koje po pravu pripadaju čovečanstvu, postale su pod dejstvom privatne svojine monopol malog broja bogatih kapitalista i sredstvo za porobljavanje masa. Trgovina je apsorbovala industriju i time postala svemoćna, postala spona čovečanstva; svako lično i nacionalno opštenje pretvorilo se u trgovačko opštenje, i što je isto, svojina, stvar, uzdignuta je na stepen gospodara sveta.
[ Friedrich Engels, Die Lage Englands, Marks- Engels, Celokupna dela, l deo, 4 sveska, strana 307. ]
...Krupna industrija stvorila je klasu koja kod svih nacija ima iste interese i kod koje je nacionalno obeležje već uništeno, klasu koja se zaista oslobodila sveg starog sveta, a u isto vreme mu je suprotstavljena.
[ Isto delo, strana 307. ]
Mi vidimo kako se način proizvodnje i sredstva za proizvodnju postepeno promenjuju, revolucionišu, kako podela rada neminovno povlači za sobom veću podelu rada, primena mašinerije veću primenu mašinerije, proizvodnja u velikim razmerama proizvodnju u još većim razmerama. To je zakon koji neprestano izbacuje buržoasku proizvodnju iz njenog starog koloseka i koji goni kapital da napregne produktivne snage rada, pošto ih je jednom već napregao, zakon koji kapitalu ne da mira i neprestano mu dovikuje: napred! napred!
[ Karl Marks, Najamni rad i kapital, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 41-42 (Latinicom strana 39-40). ]
Napredak industrije, čiji je slepi i neotporni nosilac buržoazija, postavlja na mesto izolovanja radnika putem konkurencije njihovo revolucionarno ujedinjavanje putem asocijacije. Tako razvitak krupne industrije izvlači ispod nogu buržoazije samu osnovu na kojoj ona proizvodi i proizvode prisvaja. Ona pre svega proizvodi svog sopstvenog grobara. Njena propast i pobeda proletarijata podjednako su neizbežni.
[ Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 15 ili isto delo izdanje "Borbe", strana 41. ]
Krupna industrija izbacuje manufakturnog radnika iz njegovih patrijarhalnih uslova, on gubi svojinu koju je još imao i samim tim postaje proleter... Na taj način je krupna industrija uzajamno povezala sve narode sveta, sabrala sva mala lokalna tržišta u svetsko tržište, svuda prokrčila put civilizaciji i napretku i dovela dotle da sve što se dešava u civilizovanim zemljama mora uticati na sve ostale zemlje, tako da, ako se sad (1847) u Engleskoj ili Francuskoj oslobode radnici, to mora izazvati u svim ostalim zemljama revolucije, koje će ranije ili kasnije dovesti takode do oslobođenja tamošnjih radnika.
[ Friedrich Engels, Grundsatze des Kommunismus, Celokupna dela, I deo, 6 sveska, strana 507-508. ]
Dalje, ukoliko se više razvija krupna industrija, utoliko se više pronalaze nove mašine, koje potiskuju ručni rad, utoliko ona više, kao što je već rečeno, snižava nadnice do njihovog minimuma, i time čini položaj proletarijata sve nepodnošljivijim. Tako ona, s jedne strane, usled sve većeg nezadovoljstva, a s druge strane usled sve veće moći proletarijata, priprema revoluciju društva, čiji je nosilac proletarijat."
[ Isto delo, strana 509. ]
Kritička istorija tehnologije svakako bi dokazala kako pronalasci 18 veka slabo pripadaju pojedincima. Zasad takvog dela još nema. Darvin je privukao pažnju na istoriju prirodne tehnologije itd., na stvaranje biljnih i životinjskih organa kao instrumenata za proizvodnju u životu bilja i životinja. Zar istorija stvaranja proizvodnih organa društvenog čoveka, koji čine materijalnu osnovicu svake pojedine društvene organizacije, ne zaslužuje jednaku pažnju? I zar ne bi ovu bilo lakše napisati, jer, kako Viko kaže, istorija ljudi razlikuje se od istorije prirode po tome što smo onu pravili mi a ovu nismo? Tehnologija otkriva aktivni stav čovekov prema prirodi, neposredni proces proizvodnje njegova života, a s time i društvene prilike u kojima živi i duhovne pretstave koje iz njih izviru. Čak je i svaka istorija religije nekritička ako ne uzima u obzir ovu materijalnu osnovicu. Doista je mnogo lakše putem analize naći zemaljsku jezgru religioznih maglovitosti, nego obrnuto iz datih određenih stvarnih životnih prilika izvesti njihove verske idealizirane oblike. A ovaj poslednji metod je jedino materijalistički, dakle naučan. Mane apstraktnog prirodno-naučnog materijalizma, koji isključuje istorijski proces, opažaju se već na apstraktnim i ideološkim pretstavama njegovih prvaka čim se usude izići izvan svoje stručnosti.
[ Karl Marks, Kapital, l knjiga, "Kultura". Beograd 1947 godine, izdanje ćirilicom, strana 298. ]
Kako krupna industrija, dospevši na izvestan stupanj razvitka, revolucioniše i glave revolucijom koju vrši u načinu materijalne i odnosima društvene proizvodnje, jasno se vidi kad uporedimo govor N. V. Sinijera od 1863 s njegovom filipikom protiv fabričkog zakona od 1833, ili ako uporedimo gledište pomenutog kongresa sa činjenicom da u nekim poljoprivrednim oblastima Engleske siromašni roditelji ne smeju školovati svoju decu, jer im inače preti smrt od gladi. Tako na pr. saopštava g. Snel da se u Somersetširu uobičajila praksa da se siromašak koji moli za parohijsku pomoć natera da svoju decu izvadi iz škole. Tako i g. Voleston, sveštenik u Relthemu, navodi slučajeve kad je nekim porodicama bila uskraćena svaka pomoć " jer im deca idu u školu "!
[ Isto delo, strana 395. ]
Karakteristično je da su se do u 18 vek naročiti zanati zvali mysteries (mysteres- tajne), u čiji je mrak mogao prodreti samo onaj koji je bio empirički i profesionalno upućen. Krupna industrija zderala je veo koji je od ljudi skrivao njihov vlastiti društveni proces proizvodnje, koji je različite, prirodno odeljene grane proizvodnje činio zagonetnima jednu drugoj, pa čak i onome koji je bio posvećen u svoju granu. Njen princip da se svaki proces kao takav, i ne vodeći računa o ljudskoj ruci, rastavi na svoje sastavne elemente, stvorio je potpuno modernu nauku, tehnologiju. Šareni, prividno nepovezani i okamenjeni oblici društvenog procesa proizvodnje svode se na svesno plansko primenjivanje prirodnih nauka, sistematski specijalizovano već prema nameravanom korisnom učinku. Tehnologija je takode otkrila i ono nekoliko velikih osnovnih oblika kretanja u kojima se nužno vrši svekolika aktivnost ljudskog tela, uprkos svoj raznolikosti upotrebljavanih oruđa, baš kao što se mehanika ni najvećom komplikovanošću mašinerije ne dade obmanjivati u pogledu stalnog ponavljanja prostih mehaničkih snaga. Moderna industrija nikad ne posmatra i ne tretira dati oblik procesa proizvodnje kao konačan. Zato je njena tehnička osnovica revolucionarna, dok je kod svih ranijih procesa proizvodnje bila u suštini konzervativna. Mašinerijom, hemijskim procesima i drugim metodima ona stalno revolucioniše tehničku osnovicu proizvodnje, a s njom i funkcije radnika i društvene kombinacije procesa rada. Time ona stalno revolucioniše i podelu rada u društvu i neprestano baca mase kapitala i radnika iz jedne grane proizvodnje u drugu. Prema tome, priroda krupne industrije povlači za sobom mešanje rada, nestalnost funkcija, svestranu pokretljivost radnika. S druge strane ona reprodukuje, u kapitalističkom obliku, staru podelu rada s njenim skočanjenim specijalnostima. Videli smo kako ova apsolutna protivrečnost uništava svaki mir, stalnost, sigurnost radnikova života, kako mu pomoću sredstva za rad neprekidno otima iz ruku sredstvo za život, i preti mu da, učinivši suvišnom njegovu delimičnu funkciju, učini suvi šninr i njega samog; kako ta protivrečnost stvara ogromnu rezervnu armiju, koja se održava u bedi da bi ostala na raspolaganju kapitalističkoj tražnji; kako se ona istutnjava u periodičnim ubijanjima masa radničke klase, u bezmernom traćenju radne snage i u haranju društvene anarhije, koja od svakog ekonomskog napretka pravi jednu nevolju. To je negativna strana. Ali dok se menjanje rada sada sprovodi samo kao nadmoćni prirodni zakon i sa slepim razornim delovanjem jednog prirodnog zakona koji svuda udara na zapreke, sama krupna industrija svojim katastrofama čini da postaje pitanjem života ili smrti, da se menjanje rada, a otud i što je moguće veća mnogostranost radnika, prizna kao opšti zakon društvene proizvodnje i da se odnosi prilagode njegovom normalnom ostvarivanju. Ona čini da postaje pitanjem života ili smrti, da se užas bednog, upotrebljivog radnog stanovništva, koje se drži u rezervi za promenljive eksploatacione potrebe kapitala, zameni apsolutnom upotrebljivošću čoveka za promenljive zahteve rada; da se delimična individua, koja je samo nosilac jedne delimične društvene funkcije, zameni svestrano razvijenom individuom, za koju su različne društvene funkcije načini delatnosti koje ona naizmenično vrši.
[ Isto delo, strana 397-398-399. ]
Dok je u Francuskoj besneo orkan revolucije, u Engleskoj se vršio mirniji, ali zato isto tako veliki prevrat. Para i nove mašine-alatljike pretvorile su manufakturu u modernu krupnu industriju i time su revolucionisale čitavu osnovicu buržoaskog društva. Spori tok razvitka perioda manufakture pretvorio se u pravi "Sturm und Drang" proizvodnje. Sa sve većom brzinom vršila se podela društva na krupne kapitaliste i neimućne proletere, između kojih je sada, mesto nekadašnjeg stabilnog srednjeg staleža, jedva životarila nestalna masa zanatlija i sitnih trgovaca, taj najkolebljiviji deo stanovništva.
[ Fridrih Engels, Razvitak socijalizma od utopije do nauke, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 46 (latinicom, strana 45). ]
Zahvaljujući razvoju industrije, revolucionisanje svih ranijih odnosa revolucioniše takode i glave.
[ Engels, Pismo Zorgeu, 31-XII-1892, "Pisma", izdanje 1931 godine, strana 400. (Prevedeno s ruskog) ]
Ako tehnika zavisi, kao što Vi kažete, najvećim delom od stanja nauke, onda obrnuto, nauka još više zavisi od stanja i potreba tehnike. Kad se u društvu pojavi neka tehnička potreba, onda to unapređuje nauku više nego deset univerziteta.
[ Engels-Štarkenbergu. Pismo 25-1-1894, (Ausgewalte Schriften in zwei Binden), IMEL, Moskva 1934 godine, I sveska, strana 392. ]
[ na početak ]
8) RADNIČKA KLASA, BURŽOAZIJA I SELJAŠTVO Videćemo takode da stepen obrazovanosti različitih radnika, izuzev možda Iraca, tačno odgovara njihovoj povezanosti sa industrijom i da su, prema tome, industrijski radnici najviše svesni svojih interesa, rudarski već manje, a poljoprivredni još skoro nikako. Mi ćemo, što više, kod industrijskih proletera ponovo naći ovaj raspored i videti kako su fabrički radnici, ovo najstarije čedo industrijske revolucije, od početka pa sve dosad, bili jezgro radničkog pokreta, i kako su ostali prilazili pokretu u onoj meri u kojoj je preokret u industriji zahvatao njihov zanat. Tako ćemo na primeru Engleske, posmatrajući kako je radnički pokret išao u korak sa industrijskim pokretom naučiti da razumemo istorijsko značenje industrije.
[ Friedrich Engels, Die Lage der arbeitenden Klasse In England. Marks-Engels, Celokupna dela, I deo, 4 knjiga, Berlin 1932 godine, strana 26. ]
Posle svega toga nećemo se čuditi što je radnička klasa postepeno postala sasvim drugačiji narod nego što je engleska buržoazija. Buržoazija ima više srodnosti sa svima ostalim nacijama sveta, nego sa radnicima koji stanuju pored nje. Radnici govore drugim dijalektima, imaju druge ideje i pretstave, druge običaje i moralne principe, drugu religiju i politiku, no što ima buržoazija. To su dva potpuno različita naroda, toliko različita koliko samo rasa može da razdvaja narode, a od kojih smo mi dosad na kontinentu poznavali samo jedan - buržoaziju. A ipak je upravo ovaj drugi narod, koji se sastoji iz proletera, daleko važniji za budućnost Engleske... ...radnik je daleko humaniji u svakodnevnom životu od buržuja... Radnici smatraju svakog čoveka čovekom, dok je za buržuja radnik manje nego čovek.
[ Isto delo, strana 101. ]
Nedostatak religioznog i ostalog obrazovanja, kao i opšti životni uslovi radnika, čini da su radnici nezavisniji, slobodniji od nasleđenih, krutih principa i predubeđenja, nego što je to burzuj. Ovaj je do ušiju utonuo u svoje klasne predrasude i u principe koji su mu još izmalena ulivani u glavu; sa njim se ništa ne može preduzeti, on je u suštini, ma i u liberalnom obliku, konzervativan, njegov je interes tesno srastao s postojećim poretkom, on više nije ni za kakav razvitak. On otstupa sa čela istoriskog razvoja, na njegovo mesto stupaju radnici, najpre pravno, a s vremenom i faktički.
[ Isto delo, strana 101. ]
Srećom su prilike u kojima živi ova klasa takve da joj daju praktično obrazovanje, koje ne samo da zamenjuje školske tričarije, već čini neškodljivim zamršene religiozne prestave koje su sa njima povezane i štaviše radnike postavlja na čelo nacionalnog pokreta u Engleskoj. Nužda uči čoveka da se moli i, što je značajnije, da misli i da dejstvuje. Engleski radnik, koji jedva ume da čita, a još manje da piše, ipak vrlo dobro zna u čemu je njegov sopstveni interes i interes cele nacije, a zna takode u čemu je specijalni interes buržoazije, i šta on može da očekuje od te buržoazije. Ako ne može da piše, on može da govori, javno da govori; ako ne ume da računa, on ipak ume da operiše sa nacionalno-ekonomskim pojmovima, ukoliko je to potrebno da opovrgne buržuja koji hoće da ukine žitne zakone.
[ Isto delo, strana 101. ]
O konferenciji "Profesionalnih saveza ujedinjenih u Nacionalnu asocijaciju", koji postavljaju sebi za cilj da štite radnike protiv tiranije i nepravdi fabrikanata, majstora i ostalih poslodavaca. (1847 g.) Iz petodnevnih diskusija dovoljno se jasno vidi da radnicima niti nedostaje pravilno shvatanje njihovog položaja, niti čvrsta volja da ga korenito preobraze, niti jasan sud o sredstvima koja im u tu svrhu stoje na raspoloženju. Proleter, koga od mladosti iskorišćavaju kao tegleću marvu, nije doduše mogao, kao što je to mogao aristokrat i buržuj, da sa malo muke stiče znanja, da razvija svoj um i da se koristi preimućstvima privilegisane omladine: ali ga je nepodnošljivost njegovog položaja prisilila na razmišljanje, a kad se jednom oslobodio iz tupe ukočenosti i hrišćanskog strpljenja, on je sve ono nadoknadio što mu je potrebno da se sam oslobodi. Prava je radost čitati ove debate i videti kakva je odlučna svesnost obuzela engleski proletarijat, s kakvim talentom i kakvom vatrenošću, kakvom obazrivošću i uverenošću u pobedu njihovi deputati izlažu i brane interese radnika.
[ Isto delo, strana 101. ]
Od svih klasa koje danas stoje naspram buržoazije samo je proletarijat istinski revolucionarna klasa. Ostale klase rastrojavaju se i propadaju s razvitkom krupne industrije, dok je proletarijat njen sopstveni proizvod. Srednji staleži, sitni industrijalac, sitni trgovac, zanatlija, seljak, svi se oni bore protiv buržoazije da bi obezbedili od propasti svoj opstanak kao srednjih staleža. Oni dakle nisu revolucionarni, već konzervativni. Oni su, štaviše, reakcionarni, jer hoće da krenu natrag točak istorije. Ako su revolucionarni, onda su to s obzirom na njihov pretstojeći prelazak u proletarijat, onda oni ne brane svoje sadašnje, već svoje buduće interese, onda oni napuštaju svoje sopstveno stanovište i stavljaju se na stanovište proletarijata.
[ Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest Komunističke partije, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 13 ili isto delo u izdanju "Borbe", strana 39. ]
Stanje Nemačke krajem prošloga veka potpuno se ogleda u Kantovoj "Kritici praktičnog uma". Dok se francuska buržoazija, zahvaljujući najvećoj revoluciji za koju zna istorija, uzdigla do vlasti i osvojila evropski kontinent, dok je politički već oslobođena engleska buržoazija revolucionisala industriju i poitčinila sebi Indiju politički, a ceo ostali svet trgovački, dotle su nemoćni nemački građani došli samo do "dobre volje". Kant se zadovoljio sa samom "dobrom voljom", ma ona ostala i bez ikakvog rezultata, a ostvarenje ove "dobre volje", harmoniju između nje i potreba i težnji ličnosti on prenosi u zagrobni život. Ova Kantova "dobra volja" u potpunosti odgovara nemoći, potištenosti i mizeriji nemačkih birgera, čiji sitničavi interesi nikad nisu bili u stanju da se razviju u opšte, nacionalne interese jedne klase, i koje su zbog toga neprestano eksploatisali buržuj i svih ostalih nacija. Ovim sitnim lokalnim interesima odgovaraju s jedne strane stvarna lokalna i provincijska zatucanost, s druge pak strane kosmopolitska naduvenost nemačkih birgera. Uopšte je od vremena Reformacije razvitak u Nemačkoj primio potpuno malograđanski karakter.
[ KarI Marx, Sankt Max, Celokupna dela, I deo, 5 sveska, strana 175. ]
Sitni buržuj u današnjem naprednom društvu, zbog samog svog položaja, s jedne strane postaje socijalista, a s druge strane - ekonomista, tj. on je zasenjen sjajem krupne buržoazije i saoseća sa stradanjima naroda. On je istovremeno i buržuj i narod. U dubini svoje duše on se ponosi time što je nepartijac, što je našao pravu ravnotežu koja ima pretenziju da se razlikuje od obične prosečnosti. Takav sitan buržuj obožava protivurečnost, zato što je protivurečnost osnova njegova bića. On sam i nije ništa drugo no društvena protivurečnost, ovaploćena u akciji. On mora u teoriji opravdati ono što je u praksi, i Prudon zaslužuje da bude naučni tumač francuske sitne buržoazije; to je stvarna zasluga, jer je sitna buržoazija sastavni deo svih budućih socijalnih revolucija.
[ Karl Marks P. V. Anjekovu. Pismo od 28-XI-1846, Marks i Engels, Pisma, 4 izdanje, 1931 godine, strana 24. (Prevedeno s ruskog). ]
Što se tiče Prudonovih političkih i filozofskih spisa, u svima se pokazuje isti protivrečni i dvojaki karakter kao i u ekonomskim radovima. Pored toga imaju samo lokalnu vrednost za Francusku. Njegovi napadi na religiju, crkvu itd. imaju pri svemu tom veliku lokalnu zaslugu u vreme kad su francuski socijalisti smatrali da će antireligioznošću moći da nadmaše buržoasko volterijanstvo osamnaestoga i nemačku bezbožnost devetnaestoga veka. Ako je Petar Veliki varvarstvom oborio rusko varvarstvo, Prudon je učinio sve što je mogao da francusko frazerstvo obori frazom. Ne samo kao rđave spise, već i kao podlosti, ali podlosti koje odgovaraju sitnoburžoaskom stanovištu, moramo obeležiti kako njegov spis o "Coup d'Etat" (državnom udaru), u kome namiguje na L. Bonapartu i stvarno nastoji da za njega zagreje francuske radnike, tako i njegov polslednji spis protiv Poljske o kojoj, u čast ruskom caru, govori s kretenskim cinizmom. Prudona su često uporedivali sa Rusoom. Ništa ne može biti pogrešnije. Pre se može reći da ima sličnosti s Nikolom Lengeom, čije je delo "Teorija građanskih zakona" uostalom vrlo genijalno delo. Prudon je po svojoj prirodi naginjao dijalektici. Ali pošto nikad nije shvatio pravu naučnu dijalektiku doterao je samo do sofisitike. U stvari je to u skladu s njegovim sitnoburžoaskim stanovištem. Sitni je buržuj, kao istoriski pisac Rautner, sastavljen iz "s jedne strane" i "s druge strane". Takav je on u svojim ekonomskim interesima, pa je takav i u svojoj politici, u svojim religioznim, privrednim i umetničkim shvatanjima. Takav je u moralu, takav je u everything (svačemu). On je živo protivrečje.
[ Karl Marks, O Prudonu (pismo Švajceru 24-1-1865), Beda filozofije, "Kultura", Beograd 1946 godine, strana 164-165. ]
A ipak državna vlast ne lebdi u vazduhu. Bonaparta zastupa klasu i to najmnogobrojniju klasu francuskog društva, sitne seljake. (Uporedi citat na strani 11-12.)
[ Karl Marx, Der achtzente Brumaire des Louis Bonaparte, Štutgart 1920 godine, strana 101-102. ]
Ali ovo treba pravilno razumeti. Dinastija Bonaparte ne pretstavlja revolucionarnog već konzervativnog seljaka, ne seljaka koji teži da prekorači okvir svojih socijalnih uslova, okvir parcele, već naprotiv, koji hoće da te uslove učvrsti; ona ne pretstavlja seljaštvo koje svojom sopstvenom snagom i oslanjajući se na gradove hoće da sruši stari poredak, već naprotiv, koje učmalo, začaureno u tom starom poretku, od aveti carstva očekuje za sebe i za svoju parcelu spas i povlastice. Dinastija Bonaparte ne pretstavlja prosvećenost, već praznoverje seljaka, ne pretstavlja njegovo ubeđenje već njegovo predubeđenje, ne pretstavlja njegovu budućnost već njegovu prošlost, ne pretstavlja njegove savremene Sevene, već njegovu savremenu Vandeju. Trogodišnja svirepa vladavina parlamentarne republike oslobodila je jedan deo francuskih seljaka od napoleonske iluzije i revolucionisala ga, ma da samo površno; ali buržoazija je seljake silom suzbijala čim bi se počeli komešati. Za vreme parlamentarne republike boirila se napredna svest francuskih seljaka sa tradicionalnom svešću. Ovaj proces se odvijao u neprestanoj borbi između učitelja i popova. Buržoazija je tukla učitelje.
[ Isto delo, strana 103. ]
Francuski seljak je 1849 i 1850 počeo da pokazuje šta mu stvarno treba, suprotstavljajući svuda svoga mera vladinom sreskom načelniku, svoga učitelja - vladinom popu, a sebe samog - vladinom žandarmu. Svi zakoni koje je "stranka reda" donela u januaru i februaru 1850 bili su otvoreno priznate prinudne mere protiv seljaka. Seljak je bio bonapartista zato što je velika revolucija, sa svim prednostima koje mu je donela, u njegovim očima bila oličena u Napoleonu. Ova obmana je za vreme Drugog carstva počela brzo da nestaje. Zar bi se ova predrasuda prošlosti (koja je po svojoj prirodi bila izraz neprijateljstva prema seoskim plemićima) mogla održati nasuprot apelovanju Komune na životne interese i preke potrebe seljaka?
[ Karl Marks, Građanski rat u Francuskoj, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 72 (latinicom strana 68-69).]
Dok je političko i intelektualno bankrotstvo buržoazije jedva još tajna i za nju samu, njeno ekonomsko bankrotstvo ponavlja se svakih deset godina.
[ F. Engels, Herrn Eugen Duhring's Umwalzung der Wissenschaft, Moskva 1939 godine, strana 285. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 285). ]
U Engleskoj buržoazija nije nikada vladala sama. Čak i njena pobeda iz 1832 godine ostavila je aristokratiji gotovo isključivo sve visoke upravne položaje. Pokornost s kojom se bogata srednja klasa s tim mirila bila je za mene neobjašnjiva sve dok jednog dana krupni liberalni fabrikant gospodin V. A. Forster nije u jednom svom govoru preklinjao bredfordsku omladinu da radi njenog sopstvenog napretka uči francuski i pri tom ispričao, koliko je on sam sebi izgledao glup kada je, postavši ministar, najednom dospeo u društvo u kome je francuski jezik bio potreban bar kao i engleski! I zaista, tadašnji engleski buržuji bili su, prosečno sasvim neobrazovani skorojevići, koji su, hteli ne hteli, morali prepustiti aristokratiji sve one više upravne položaje za koje su bila potrebna druga svojstva osim ostrvske ograničenosti i ostrvske naduvenosti, začinjene posloivnom lukavošću[21]. Još i danas beskrajne debate po novinama o "Middle-class-education"[22] pokazuju da engleska srednja klasa još uvek ne smatra sebe dovoljno spremnom za najbolje obrazovanje i da za sebe traži nešto skromnije. Prema tome, izgledalo je posve prirodno, čak i posle ukidanja žitnih zakona, da su ljudi koji su izvojevali pobedu, Kobdeni, Brajti, Forsteri i dr., bili isključeni iz svakog učešća u zvaničnoj vladi, sve dok im najzad, 20 godina docnije, jedan nov akt o reformi nije otvorio vrata ministarstva. Čak i dandanas je engleska buržoazija tako duboko prožeta osećanjem svoje sopstvene društvene inferiornosti da na svoj sopstveni i na narodni trošak izdržava paradnu kastu badavadžija, koja ima da na svim svečanostima dostojno reprezentuje naciju, i da se sama oseća visoko počašćenim kada kakav buržuj bude priznat za dostojnog da bude primljen u ovu ekskluzivnu korporaciju koju je na kraju krajeva stvorila ta ista buržoazija.
[ Fridrih Engels, Razvitak socijalizma od utopije do nauke, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 31-32 (latinicom strana 30-31). ]
[ na početak ]
VASPITANJE I PROSVETNI RAD U BURŽOASKOM DRUŠTVU 1) ŠKOLSKI SISTEM I NASTAVNICI ...U kraju koji je toliko ispunjen bogomoljstvom samo se po sebi razume da ono, šireći se na sve strane, prodire u svaku pojedinu oblast života i kvari je. Njegov je uticaj najveći u nastavi, pre svega u osnovnim školama. Jedan deo ovih škola potpuno je u njegovim rukama; to su crkvene škole od kojih svaka opština ima po jednu. Slobodnije, ali još uvek pod nadzorom crkvene školske uprave, su ostale osnovne škole na koje građanska uprava ima značajniji uticaj. A tu se očigledno ispoljavaju uticaji misticizma koji koče; jer dok crkvene škole još uvek kao nekada za vreme blaženopočivšeg izbornog kneza Karla Teodora, sem čitanja, pisanja i računanja svojim učenicima utuvljuju samo katihizis, u drugim se školama ipak predaju osnovi nekih nauka, a i ponešto francuski, te mnogi učenici, potstaknuti time, pokušavaju posle napuštanja škole, da produže svoje obrazovanje. Ove škole se nalaze na putu snažnog napretka i posle uspostave pruskog režima znatno su nadmašile crkvene škole za kojima su pre zaostajale. Međutim, u crkvenim školama ima mnogo više učenika, jer one iziskuju manje rashoda, i mnogi roditelji šalju još uvek svoju decu u njih, delom iz privrženosti, delom zato što u napredovanju dece vide preovlađivanje svetovnog duha. Od viših školskih ustanova Vupertal izdržava tri: gradsku školu u Barmenu, realnu školu u Elberfeldu i gimnaziju u istom gradu. Barmenska gradska škola, slabo finansirana i zbog toga slabo snabdevena učiteljima, ipak čini sve što je u njenoj moći. Ona je potpuno u rukama ograničenog i škrtog školskog saveta, koji većinom za učitelje bira samo bogomoljce. Direktor, kome ovaj pravac takođe nije stran, obavlja, međutim, svoju dužnost po ustaljenim principima i vrlo spretno postavlja svakog učitelja na pravo mesto. Za njim dolazi g. Johan Jakob Erih, koji ume dobro da predaje po dobrom udžbeniku, a u predavanju istorije je svesrdan pristalica Neseltovog metoda anegdota... Dr. Filip Šiflin, drugi viši učitelj, najsposobniji je učitelj u školi. Možda niko u Nemačkoj nije prodro tako duboko u gramatičku strukturu savremenog francuskog jezika kao on... Ostali su učitelji mladi seminarci, od kojih su se neki valjano obrazovali, ali drugi su opterećeni haosom svakojakih nauka. Najbolji je od ovih mladih učitelja bio g. Kester, Frajligratov prijatelj... Kestera su pozvali u Diseldorf, a kako su ga gospoda iz školskog saveta znala kao protivnika svakog bogomoljstva, vrlo su ga rado otpustili. Prava je suprotnost njemu jedan drugi učitelj, koji je, na pitanje jednog učenika IV razreda ko je bio Gete, odgovorio: "Bezbožnik". Elberfeldska realna škola stoji finansiski dobro, te zbog toga može da bira sposobnije učitelje i da organizuje potpuniji kurs. Ali zato u njoj vlada ono strahovito hvatanje zabeležaka koje može učenika za pola godine da učini otupelim.... Sa realnom školom je spojena zanatska skela, u kojoj učenici pola života provode u crtanju. Od učitelja se ističe g. Dr. Kruse koji je šest nedelja bio u Engleskoj i napisao knjižicu o engleskom izgovoru, poznatu zbog svoje savršene neupotrebljivosti; učenici su na vrlo rđavom glasu i daju povod Distervegu da se žali na elberfeldsku omladinu. Gimnazija u Elberfeldu je u vrlo skučenim prilikama, ali je priznata kao jedna od najboljih u Pruskoj državi. Dr. Hančke, kraljevski profesor i privremeni direktor, rodom iz Lukave u Lužici, piše ciceronskim latinskim jezikom u stihovima i prozi, pisac je i mnogih propovedi, pedagoških spisa i jednog udžbenika jevrejskog jezika. On bi davno postao stalni direktor da nije luteran i kad bi nadzorni savet bio manje škrt.... Dr. Klausen, treći viši učitelj, besumnje je najsposobniji čovek u čitavoj školi, potkovan u svim predmetima, odličan u istoriji i književnosti. Njegova predavanja su retke lepote; on jedini ume kod učenika da probudi smisao za pesništvo, koji bi, da nije toga, morao bedno da zakržlja medu filistrima Vupertala. Kao pisac pojavio se samo u jednoj programskoj disertaciji: "Liričar Pindaros", koja mu je stvorila dobar glas kod gimnaziskih učitelja u Pruskoj i izvan nje. Na knjižarsko tržište ona naravno nije došla.
[ Friedrich Engels, Briefe aus dem Wuppertal, april 1939 godine, Marks-Engels, Celokupna dela, I deo, 2 sveska, strana 34-37. ]
...Ako buržoazija ostavlja radnicima za život samo onoliko koliko je potrebno, onda ne treba da se čudimo ako im ona daje samo onoliko obrazovanja koliko je u interesu buržoazije.
[ Friedrich Engels, Die Lage der arbeitenden Klasse in England, Marks-Engels, Celokupna dela, I deo, 4 knjiga, Berlin 1932 godine, strana 109. ]
...Neki radovi iziskuju izvestan stepen civilizacije, a među ove spadaju skoro svi industriski radovi; zbog toga mora nadnica u tim slučajevima, već u interesu same buržoazije, da bude tako velika da bi omogućila radniku da se održi u toj sferi... zbog toga treba radnicima plaćati toliko da bi mogli vaspitati svoju decu za redovan rad - ali ne više, kako ne bi mogli opstati bez zarade svoje dece i omogućiti im da postanu nešto drugo do radnici.
[ Isto delo, strana 78. ]
Mali broj nedeljnih škola, koje su pristupačne radničkoj klasi, može da posećuje samo vrlo malo radnika i one su sem toga rđave: učitelji - isluženi radnici i drugi nesposobni ljudi, koji su postali učitelji samo da bi mogli živeti - većinom nemaju sami ni najbednijeg osnovnog znanja, ni moralnog vaspitanja tako potrebnog učitelju i ne stoje ni pod kakvom kontrolom javnosti. Školske obaveze nema nigde... Osim toga, veliki broj dece radi preko cele nedelje po fabrikama i kod kuće, te zbog toga ne može da posećuje školu. A večernje škole, koje bi trebalo da pohode oni koji su preko dana zaposleni, gotovo se uopšte ne posećuju ili bez koristi. U svom ogromnom budžetu od 55,500.000 funti sterlinga vlada je predviđala samo jednu jedinu neznatnu svotu od 40.000 funti sterlinga za javnu nastavu. U Birmingemu, kaže komesar Grendžer, sva su deca koju sam ispitivao bez svega onog što bi se ma izdaleka moglo nazvati korisnim vaspitanjem. Iako se skoro u svim školama predaje samo veronauka, deca su uglavnom i ovde ispoljavala najgrublje neznanje. ...religija, i upravo najjalovija strana religije - polemika, istaknuta je kao najvažniji predmet nastave, i dečje pamćenje se pretrpava nerazumljivim dogmama i teološkim distinkcijama, da bi se, što je moguće ranije, budila sektaška mržnja i fanatičko licemerstvo, a potpuno zanemarilo svako razumno duhovno i moralno obrazovanje. Radnici su već toliko puta zahtevali od parlamenita čisto svetovno (javno) vaspitanje, prepuštajući religiju popovima pojedinih sekta - dosada još nisu naišli na vladu koja bi im nešto slično odobrila. Prirodno. Ministri su poslušne sluge buržoazije, a ova se deli na bezbrojne sekte; svaka sekta samo onda pristaje da radniku da obrazovanje, koje je samo po sebi tako opasno, ako je radnik primoran da zajedno s njim primi kao protivotrov dogme koje su naročito toj sekti svojstvene. A kako se ove sekte još do danas bore za prevlast, radnička klasa ostaje zasada bez obrazovanja. Fabrikanti se, doduše, hvale da su veliku većinu radnika naučili da čitaju, ali to čitanje i ne liči na to - kao što pokazuje izveštaj Komisije za dečju zaposlenost. Ko poznaje azbuku već kaže da zna da čita, a fabrikanti se time zadovoljavaju. Ako se ima u vidu komplikovan engleski pravopis, pri kojem je čitanje prava umetnost i može tek posle dugog učenja da se savlada, onda je ovo neznanje potpuno razumljivo. Uistinu pisati ume samo malo njih - po pravopisu ne piše čak ni vrlo mnogo "obrazovanih". Nedeljne škole visoke crkve, kvekera, a mislim i mnogih drugih sekta uopšte ne poučavaju u pisanju, jer je to i suviše svetovno zanimanje za nedelju.
[ Isto delo, strana 109-111. ]
Drugi, vrlo omiljeni predlog građana je obrazovanje, naročito svestrano industrisko obrazovanje. Nećemo da ukazujemo na otrcanu protivurečnost koja se sastoji u tome da moderna industrija sve više zamenjuje komplikovani rad jednostavnijim koji ne iziskuje nikakvo obrazovanje; nećemo ukazivati na to da ona sve više postavlja uz mašine decu počev od sedme godine starosti, i čini ih izvorom prihoda ne samo za buržoasku klasu, već i za njihove sopstvene roditelje-proletere. Fabrički sistem onemogućuje školske zakone - primer Pruska; nećemo ni na to da ukazujemo, da duhovno vaspitanje, kad bi ga radnik i imao, nimalo ne bi direktno uticalo na njegovu najamninu, da vaspitanje uopšte zavisi od životnih uslova i da buržuj pod moralnim vaspitanjem podrazumeva utuvljivanje buržoaskih principa, i najzad, da buržoaska klasa niti raspolaže sredstvima, niti bi ih ona, kad bi ih i imala, upotrebila da narodu pruži istinsko obrazovanje. Ograničavamo se samo na to da istaknemo jedno čisto ekonomsko gledište. Stvarno značenje koje obrazovanje ima kod ekonomista-filantropa je ovo: naučiti svakog radnika što je moguće većem broju radnih struka tako da bi mogao što lakše naći drugo zaposlenje, ako ga primena novih mašina ili promenjena podela rada izbace iz jedne struke... Posledica toga bila bi: kad bi u nekoj grani rada bilo suviše ruku, ovaj bi suvišak odmah nastao i u svim ostalim granama rada, i još više nego dosad snižavanje nadnica u jednoj trgovini povlačilo bi za sobom opšte sniženje nadnica. I samim tim što moderna industrija svuda mnogo uprošćava rad te čini da se lako može naučiti, povećanje nadnica u jednoj grani industrije izazvaće odmah priliv radnika u tu granu industrije, i sniženje nadnice dobiće, više ili manje neposredno, opšti karakter.
[ Karl Marx, Arbeitslohn, Marx-Engels, Werke unđ Schriften, Celokupna dela, I deo, 6 sveska, str. 461-462. ]
[ na početak ]
2) PRITISAK BURŽOASKE REAKCIJE NA UČ1TELJSTVO POSLE 1848 GODINE Zakon protiv učitelja, koji je njih, kapacitete, predvodnike, vaspitače i ideologe seljačke klase, potčinjavao samovolji prefekta, koji je njih, proletere učene klase, gonio iz sela u selo kao divlje zverove; ...zakon o nastavi kojim je partija reda proklamovala nesvesnost i nasilno zaglupljivanje Francuske kao njen životni uslov pod režimom opšteg prava glasa - šta su bili svi ti zakoni i mere? Očajnički pokušaji da se ponovo osvoje za partiju reda departmani i seljaštvo departmana.
[ Karl Marx, Die Klassenkampfe in Frankreich, Ausgewahlte Schriften in zwei Banden, IMEL, Moskva 1934, II sveska, strana 282. ]
Da bi se najzad upotpunio sistem ovih nastojanja oko stvaranja veštačke stabilnosti, birana je najvećom brižijivošću duhovna hrana, koja je narodu bila dozvoljena, i ona mu se davala u što je moguće sitnijim dozama. Vaspitanje je svuda bilo u rukama katoličkog sveštenstva, čije su starešine, isto tako kao i feudalni veleposednici, u najvećem stepenu bile zainteresovane da se održi postojeći sistem. Univerziteti su bili tako organizovani da su mogli davati samo stručnjake od kojih se u najboljem slučaju mogao očekivati neki napredak u pojedinim naročitim granama nauke, ali oni nikako nisu mogli pružiti onu opštu slobodnu obrazovanost, koja se očekuje od drugih univerziteta.
[ K. Marx, Revolution und Kontrerevolution in Deutschland, Štutgart 1922, strana 35-36. ]
O radu ministarstva d'Opulija... za vreme Bonaparte 1849 godine. Nikada buržoazija nije vladala bezuslovnije, nikada nije hvalisavije ispoljavala znake svoje vladavine. Nije mi ovde zadatak da napišem istoriju njene zakonodavne delatnosti koja se u ovom razdoblju svodi na dva zakona: na zakon kojim se ponovo zavodi porez na vino, i na prosvetni zakon, kojim se ukida bezverje. Francuzima su otežavali da piju vino, ali zato su im utoliko obilnije poklanjali vodicu pravednog života. Dok je buržoazija proglasila zakonom o porezu na vino neprikosnovenim stari, omraženi francuski poreski sistem, ona je zakonom o nastavi pokušala da osigura sebi ono staro raspoloženje masa, koje je omogućavalo da narod podnosi taj poreski sistem.
[ Karl Marks, Der achtzehnte Brumaire des Louis Bonaparte, Štutgart 1920 godine, strana 49. ]
Seljaci, prevareni s jedne strane u svim svojim nadama zbog niskih žitnih cena, sa druge pak strane, više nego ikada potišteni zbog poreza i hipotekarnih dugova koji su stalno rasli, počeli su da se komešaju po departmanima. Odgovorili su im hajkom na učitelje, koje su potčinili po povima, hajkom na pretsednike seoskih opština, koje su potčinili prefektima i sistemom špijunaže, kome su potčinili sve.
[ Isto delo, strana 49. ]
[ na početak ]
3) OSNOVNA NASTAVA I FABRIČKO ZAKONODAVSTVO Kao nagrada za to što su najdrskije ignorisali sve zakone o dečijem radu koji su bili doneti za poslednje 22 godine, bila je gospodi fabrikantima sada i pilula pozlaćena. Parlament odredi da posle l marta 1834 nijedno dete ispod 11 godina, posle l marta 1835 nijedno dete ispod 12 godina, posle l marta 1836 nijedno dete ispod 13 godina ne sme raditi u fabrici duže od 3 časova! Ova "liberalnost" koja tako štedi "kapital" utoliko je vrednija priznanja što su Dr. Far, ser A. Karlajl, ser B. Brodi, ser K. Bel, g. Gutri itd. ukratko najznatniji londonski lekari i hirurzi, bili izjavili u svojim iskazima pred Donjim domom da je odlaganje opasno! Dr. Far izrazio se još malo grublje: "Potrebno je odmah doneti zakon radi zaštite od svih oblika prerane smrti, a sigurno je da ovaj (fabrički) sistem moramo smatrati kao jedan od najsvirepijih metoda za njeno nastupanje." Isti taj "reformisani parlament", koji je iz nežnosti prema gospodi fabrikantima osudio decu ispod 13 godina da još dugo godina rade u fabričkom paklu sedamdeset i dva časa nedeljno, zabranio je, naprotiv, u Aktu o emancipaciji, kojim je sloboda isto tako davana kapljicu po kapljicu, sopstvenicima plantaža da otsada nijedan Crnac rob ne sme raditi duže od 45 časova nedeljno! Ali se kapital s time nije nikako izmirio i povede višegodišnju i šumnu agitaciju. Ona se okretala poglavito oko dobi kategorija koje su pod imenom dece bile ograničene na osmočasovni rad i podvrgnute izvesnom prinudnom pohađanju škole. Po kapitalističkoj antropologiji detinjstvo prestaje u desetoj ili najkasnije u jedanaestoj godini.
[ Karl Marks, Kapital, l knjiga, "Kultura", Beograd 1947 godine, izdanje ćirilicom, strana 217. ]
Moralno propadanje prouzrokovano kapitalističkom eksploatacijom ženskog i dečijeg rada opisao je F. Engels u knjizi Položaj radničke klase u Engleskoj, a i drugi pisci, tako opširno da ja ovde na to samo potsećam. Ali umna pustoš, veštački proizvedena pretvaranjem nezrelih ljudi u puke mašine za pravljenje viška vrednosti, pustoš koju treba dobro razlikovati od onog prirodnog neznanja koje um ostavlja neobrađenim ne kvareći njegove sposobnosti za razvijanje, samu njegovu prirodnu plodnost, nagnala je naposletku čak i engleski parlamenat da u svima industrijama na koje se proteže fabrički zakon veže "produktivnu" upotrebu dece ispod 14 godina za zakonski uslov da deca primaju osnovnu nastavu. Duh kapitalističke proizvodnje jasno bije iz aljkave redakcije takozvanih vaspitnih odredaba fabričkih zakona, iz otsustva zvaničnog nadzora, usled čega ova prinudna nastava postaje čisto prividna, iz otpora fabrikanata čak i protiv toga zakona o nastavi i iz njihovih praktičnih smicalica i podvala koje su preduzimali da ga obiđu.
[ Isto delo, strana 322. ]
"Šta je to radni dan?" Koliko je vreme za koje kapital sme da troši radnu snagu čiju je dnevnu vrednost platio? Dokle se radni dan može produživati preko radnog vremena potrebnog za reprodukovanje same radne snage? Na ova pitanja, videli smo, kapital odgovara: radni dan iznosi dnevno puna 24 časa uz odbitak od nekoliko časova za odmor bez kojih bi radna snaga bila apsolutno nesposobna da se ponovo prihvati posla. Pre svega, samo se po sebi razume da radnik celog svog života nije ništa drugo do radna snaga, i da je prema tome sve njegovo raspoloživo vreme, po prirodi i po pravu, radno vreme, dakle da pripada samooplođivanju kapitala. Vreme potrebno da se čovek izgradi, da se duhovno razvije, da vrši društvene funkcije i da živi društvenim životom, vreme za slobodnu igru fizičkih i duhovnih snaga, čak i nedeljni odmor - pa makar i u zemlji pobožnih subotara - kakva lakrdija!
[ Isto delo, strana 202-203. ]
Stupanj obrazovanosti tih "radnih snaga" razume se da je morao biti onakav kakav nam se pokazuje iz sledećih dijaloga s jednim članom anketne komisije: Jeremija Hejnz, dečak od 12 godina: "...Četiri puta četiri jesu osam, ali četiri četvorke jesu šesnaest... Kralj je onaj koji ima sav novac i zlato. (A king is him that has ali the money and gold.) Mi imamo kralja, kažu da je on kraljica i zovu je princeza Aleksandra. Kažu da se ona udala za kraljičinog sina. Princeza je muškarac." V. Terner, kome je 12 godina: "Ne živim u Engleskoj. Mislim da ima takva zemlja, ali dosad nisam ništa znao o tome." Džon Moriš od 14 godina: "Čuo sam da govore da je bog stvorio svet, da se ceo svet podavio osim jednog čoveka, čuo sam da je neki čovek bio mala ptica." Viljem Smit, 15 godina: "Bog je napravio čoveka, čovek je napravio ženu." Edvard Tejlor, star 15 godina: "Ne znam ništa o Londonu", Henri Metjumen, star 17 godina: "Idem ponekad u crkvu... Jedno ime o kome su propovedali bio je neki Isus Hristos, ali ne mogu kazati nikakvo drugo ime, a ne mogu ništa reći ni o njemu. On nije bio ubijen, već je umro kao i drugi ljudi. U izvesnom pogledu on nije bio kao ostali ljudi, jer je bio religiozan u izvesnom pogledu, a drugi to nisu." (He was not the same as other people in some ways, because he was religious in some ways, and others is n't)." "Đavo je dobar čovek. Ja ne znam gde on živi. Hristos je bio nevaljalac." (The devil is a good person. I don'it kndw where he lives". "Christ was a wicked man".) "Ta devojčica (od 10 godina) znala je sricati God Dog (psovka) a nije znala kraljičino ime."
[ Isto delo, strana 198. ]
Vaspitne odredbe fabričkog zakona, ma da su jadne kad se uzmu u celini, propisale su kao neophodan uslov za rad osnovnu nastavu. Njihov uspeh pružio je prve dokaze za mogućnost spajanja nastave i gimnastike s ručnim radom, pa dakle i ručnog rada s nastavom i gimnastikom. Preslušavajući učitelje kao svedoke, fabrički su inspektori ubrzo otkrili da fabrička deca, iako u školi provode polovinu manje vremena od redovnih učenika, nauče jednako kao i ovi, a često i više. "Stvar je jednostavna. Oni koji u školi probave samo pola dana, stalno su sveži i gotovo uvek sposobni i voljni da prime nastavu. Sistem pola rada a pola škole znači da se dete na jednom zanimanju odmara i krepi za drugo) pa je zato mnogo zgodniji za dete nego neprekidno trajanje jednog te istog, ovog ili onog posla. Dete koje od izjutra sedi u školi, a osobito kad je vrućina, ne može se takmičiti s detetom koje veselo i bodro dolazi s rada." Dalje dokaze nalazimo u Sinijerovom govoru na sociološkom kongresu u Edinburgu od 1863. Između ostaloga on tu dokazuje i to da jednostrani, neproizvodni i produženi školski dan dece viših i srednjih klasa beskorisno povećava rad učitelju, "dok ovaj ne samo besplodno, već i potpuno štetno upropašćuje vreme, zdravlje i energiju dece." Iz fabričkog sistema ponikla je, kao što to možemo u pojedinostima propratiti kod Roberta Ovena, klica vaspitanja budućnosti, koje će za svu decu iznad izvesne dobi spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za povećavanje društvene proizvodnje, nego i kao jedini metod za proizvođenje svestrano razvijenih ljudi.
[ Isto delo, strana 394-395. ]
Sastavljanje kombinovanog radnog osoblja iz individua oba pola i najrazličnije dobi, makar da se ono u svom samoniklom, brutalnom kapitalističkom obliku, gde radnik postoji za proces proizvodnje a ne proces proizvodnje za radnika, nužno pretstavlja vrelom pokvarenosti i ropstva, mora pod odgovarajućim odnosima (naprotiv) preokrenuti u izvor humanog razvitka.
[ Isto delo, strana 400. ]
Carstvo je ekonomski upropastilo srednju klasu svojim rasipanjem društvenog bogatstva, finansiskom špekulacijom koju je ono uveliko razvilo, svojim potpomaganjem veštački ubrzane centralizacije kapitala, i time uslovljenom ekspropriacijom velikog dela srednje klase. Carstvo ju je politički ugnjetavalo, vređalo njen moral svojim orgijama, vređalo njen volterianizam[23] predajući vaspitanje njene dece u ruke braći ignorantincima, uvredilo je njeno nacionalno osećanje kao Francuza gurnuvši je navrat nanos u jedan rat koji je za svu pustoš koju je počinio ostavio samo jednu naknadu - uništenje carstva... Komuna je imala potpuno pravo kad je seljacima dovikivala: "Naša pobeda je vaša jedina nada!" Od svih laži koje je Versalj kovao, a slavna evropska novinarska piskarala rastrubljivala po svetu, najbezočnija je bila laž da su seoski plemići iz narodne skupštine pretstavnici francuskih seljaka.
[ Karl Marks, Građanski rat u Francuskoj, "Kultura", Beograd 1947 godine, strana 70-71 (latinicom strana 66-67). ]
[ na početak ]
4) NAUKA U SLUŽBI VLADAJUĆEG PORETKA 1848 godina ostavila je u Nemačkoj gotovo sve po starom, jedino je u oblasti filozofije proizvela totalni preokret. Dok je nacija, zahvaćena duhom praktičnosti, stvorila ovde početke velike industrije i spekulacije, a onde veliki polet koji je od tog vremena nastupio u prirodnim naukama u Nemačkoj i čiji su pokretači bili putujući propovednici i karikature: Fogt, Bihner i dr., ona se odlučno odrekla klasične nemačke filozofije koja se nasukala na pesku berlinskog starohegelijanstva. Berlinsko starohegelijanstvo je to potpuno zaslužilo. Ali nacija koja želi da bude na visini nauke ne može da bude bez teoriskog mišljenja. Zajedno sa hegelijanstvom bila je izbačena i dijalektika - upravo u momentu kad se dijalektički karakter prirodnih procesa nametao neodoljivom snagom, kad je, dakle, jedino dijalektika mogla da pomogne prirodnim naukama da savlada teoriske teškoće. Time su one bespomoćno opet pale u ruke staroj metafizici. U javnosti su se otada širile s jedne strane plitke refleksije Šopenhauera i kasnije čak Hartmana, preudešene prema potrebama filistara, a sa druge strane vulgarni materijalizam putujućih propovednika raznih Fogta i Bihnera. Na univerzitetima su se takmičile različne vrste eklekticizma, kojima je bilo zajedničko jedino to što su bile napabirčene od samih otpadaka prošlih filozofija i što su sve bile jednako metafizičke.
[ F. Engels, Herrn Eugen Duhring's Umwalzung der Wissenschaft, Moskva 1939 godine, strana 335. (Uporedi isto delo, izdanje "Naprijed", strana 350). ]
Samo činjenica, da naši današnji prirodnjaci ne poznaju |