Више од 60 000 људи је из 52 државе стигло у Париз, на II Еуропски Социални Форум, који - као међународни форум група које одбијају интересе ИМФ, WТО, и Свијетске Банке и траже алтернативну глобализацију - једини на свијету пружа могућност за јавни приступ мнења које критизира садашње свијетско уређење. Посјетиоци Форума (међу њима заступници више стотина грађанских организација) су могли бирати између више стотина предавања, семинара и радионица. Учесници су последњи дан Форума организирали демонстрације на паршким улицама, гдје је више од сто тисућа људи демонстрирало за циљеве и главне вриједности Форума.

Када чују ријеч "анти(алтер-)глобализам" просјечним људима се појави слика банде љутих младих људи који ломе излоге и праве буку на улицама западних градова, а то дјеловање објашњавају са сталним позивањем на некакво магловито, лоше дефинирано осјећање против сустава. То није чудно јер је то имиџ што путем извјештаја домаћих медија (који су углавном тенденциозни а далеко од објективнисти) једино може проћи границе наше домовине. То је узрок честе појаве нетачних информација у вези са покретом на домаћим јавним форумима.

Прича је почела крајем 70-их, када су вође западноеуропских држава редом прелазиле на неолибералну политику господарства, почевши реформу старог друштва благостања, заснованог на кејнзианским темељима, које је пружило многобројне социјалне услуге за друштво, што је постало неопходно за ниже слојеве. Али нова политика господарства није испунила наде; због увођења слободног тржишта, са једне стране тржишта националних држава постају незаштићена и нестабилна, а мултинационалне корпорације (које су већ дуже време присутне на тржишту) су се учврстиле, путем међународних финанцијских организација су добијале све већу конторлу над свијетом, омогућивши им да према интересима профита промене међународно право. Неолиберализам одговара једино онима на врху, али његове посљедице су катастрофалне - у свијету брзо расте јаз између богатих и сиромашних, устаљују се кризе, незапосленост, биједа, а израбљивање човјека и природе постаје све интензивније.

Тај изазов неолиберализма је изазвао антиглобалистички покрет, чије су се групе ускоро појавиле на сваком савјетовању међународних финанцијских организација које спроводе интересе транснационалног капитала и великим масовним демонстрацијама изражавале свој просвјед против глобализације капитала - који се обично завршавао сукобима између масе и полиције.

Први ЕСФ, организиран лане у Фиренци, је била важна промјена парадигме у повијести покрета. Ново гесло "неw глобал" је смјенило старо "но глобал", на мјесто пустог одбијања је ступила свијесна критика и тражење алтернативних свијетских уређења. У оквиру одређеном од Форума (свијесна критика садашњег друштва и сустава која се пре свега односи на човјека и на солидарност, а одбија капиталистичко тлачење, нехумане идеологије и рат, заснована на темељу грађанских организација) почелеле су узавреле а плодне расправе које су резултирале у конкретном програму дјеловања. ЕСФ-ов успијех доказују и завршне демонстрације; више од милијун људи је изашло на улице да протесује против ирачког рата.

Демонстрације (које су - беспримјерно у повијести ових демонстрација - протекле мирно, без насиља) су покренуле свијетску протестну акцију, беспримјерну у свијетској повјести. На свих 6 континената укупно сто милијуна људи је демонстрирало против империјализма и рата САД-а.

Овогодишњи ЕСФ је био праћен са далеко мање страха него прошле године када је Ориана Фаллачи "вандалским антиглобалистичким хордама" плашила мирне грађане Фиренце (а који су цијело вријеме били солидарни са демонстрирајућим масама, умјесто да наседну на хушкање неофашиста). Парижани су знали да се немају чега плашити - због тога је медијски одјек ЕСФ-а био далеко мањи него лане. Новинарима је било довољно да напишу своје уобичајене глупе фразе о антиглобалистима у вези са догађајима, не марећи за његове праве и јако важне консеквенце.

Класична питања алтерглобализма су и ове године доминирала предавањима Форума, као на пример питање одрживог развоја, борбе против расизма, синдиката, кампање за људска и социјална права и за мир - питања у вези са коријеном проблема: неолиберализам, велесиле које служе интересима транснационалног капитала, питање преображења МФО. Уз то су се појавили и проблеми који имају специјални актуалитет као међународни приватизацијски уговор (ГАТС) или стање покрета против рата.

Али појавила су се и таква питања - у првом реду везана за праксу - која значе нешто квалитативно ново у концепцији алтерглобалиста. Иако алтерглобалистичким покрет - прво због помјерања свијетске политике на десно, друго због њихових жестоких акција - често асоцира на радикализам, сам покрет не можемо назвати радикалним, јер жели промјенити само неке ствари у суставу и то жели обавити реформама. Оригинална концепција алтерглобализма заправо заокупља оно мјесто на политичкој палети гдје се раније налазила традиционална социјалдемокрација (која се сада претворила у неолиберале) Међутим, током развоја покрета промјенили су се и ставови организација које учествују у покрету, добро се може видјети једно јасно помјерење на лијево, радикализирање не само у методама него и у циљевима. Како се покрет шири и како анализе постају све дубље и темељније, све више људи препознаје да се коријен проблема не налази у површним карактеристикама, него је проблем сам темељ: капитализам.

Све јаче и јаче се чује захтијев за уједињење различитих типова критике (нпр. кориштење уједињене критике глобализације и покрета против рата да покажемо темељне грешке капитализма), све гласније се чује питање: "Да ли је довољно да се покрет задржи у оригиналној концепцији или је потребно темељно преиспитати ту стару - реформистичку - концепцију?" Да ли је довољно да се (на малограђански начин) боримо само за одбрану тијековина друштва благостања или треба кренути даље, према боље артикулисаној критици капитализма и поступити са конкретним захтијевом да уништимо тај неправедни сустав?

Из постојања ове дилеме у Паризу, и супротности која се јасно показала на расправама о најразличитијим темама се јасно види да маинстреам организације покрете скрећу према другој, радикалној страни, а оне организације које не могу превазићи своју стару, поврсну критику друштва постају све више изоловане.

Форум се и овог пута завршио са демонстрацијом за мир великог формата. Паришка полиција извјестила је медијима да је само 40 000 људи учествовало у демонстрацијама, али је заправо стотине тисућа људи демонстрирало на паришким улицама. Шарена, карневлска маса је ходала испод транспарената различитих организација и ПАЦЕ застава познатих са прошлогодишњих демонстрација. Иако су радње и ресторани били цијело вријеме отворени, много полицајаца је мотрило на масу из мањих улица, која је - иако тијеком демонстрације више пута провоцирана од стране фашистичких група - цијело вријеме успијела сачувати мир и достојанство демонстрација, на достојанствени начин показавши свијету и предати још већем броју људи водећу мисао ЕСФ-а: Један други свијет је могућ!