Гдје ли су само репови бирократске диктатуре која је десецима година активно гушила сваки трачак демокрације на Југославенским просторима? Јесу ли живе снаге које су у име свог фиктивног братства и јединства, као и њихове верзије револуције коју су очито без радника проводили, клањем људи и гушењем демокрације? Јесу ли и даље остали досљедни својој крутој, елитистичкој, и истовремено утопистичкој идеологији или су се пак почели депресивно претварати у конвенционалну буржоаску странку са свим својим позитивним и негативним странама? Колико нам такве снаге могу послужити као припомоћ на путу према друштвеном човјечанству истинске демокрације, слободном од неправди и отуђења; тј. комунистичком друштву уколико ћемо се послужити терминологијом човјека под именом Марx?

Репови партије која се називала комунистичком морају се почети сљедити од оних сивих и ограничених, малих и великих апаратичека који су, унаточ мизерним способностима додатно ограниченим тоталитарном идеологијом, имали итекако добро развијен осјећај за властите интересе, сисање крви из радничких вена и блокаду сваке слободне и активне друштвене самопромјене. Колико су све њихове црвене заставе и напухана идеологија били лажни и у конфликту са стварношћу најбоље се показало у тренутку када је цијели слој који су представљали изеволуирао на већу разину, те се почео пресвлачити у нове, овај пут националистичке, крвничке капуте и стварати балканско клање јединствено у људској повијести; клање у односу на које су сва њихови претходни крвави пирови изгледали као игла у односу на челичну клипњачу бродског диесел мотора. Колико је само свака од партијских парола висјела у зраку као какав апсурдни афоризам ума изгубљеног у времену и простору видјети се може погледом на бивше апаратичеке који данас угнијежђени у конвенционалној буржоаској 'демокрацији' угодно проводе своје дане, док радници чију су крв некоћ сисали падају у руке нових и, у крајњој линији, далеко немилосрднијих капиталистичких вампира.

Но свакако је точно да слиједећи репове бирократске диктатуре ипак нећемо увијек доћи до истих резултата; Титови се сљедбеници могу наћи међу новим декларираним фашистима, као и код његових вјерних пионира који се и данас труде сљедити давно умлог великог вођу и што мање скретати с његовог пута. Такво им што наравно тешко може поћи за руком јер њих саме нипошто не може обликовати битка на Неретви, као ни 'велико НЕ Стаљину'; њих, као и све нас, обликовати може једино њихов стварни живот у данашњем друштвено-повијесном контексту. Као што је просјечно интелигентни дио читатеља можда већ и примјетио исходиште моје критике је политичка странка под именом СРП, тј. гласило увелике повезано с њом под именом 'Хрватска Љевица'. Особно се ријетко замарам детаљним читањем новина и магазина, и то првенствено из два разлога. Први и најважнији је наравно тај да си такво што не могу приуштити; за праћење дневног и тједног тиска морао бих издвојити отприлике трећину новца који ми родитељи, продавањем властитог живота, скупе за школовање.У складу с тим, и чињеницом да још увијек нисам дошао до духовне разине на којој ће ми храна постати непотребна, ипак се морам одрицати тисковина. Но на срећу ми тај први разлог, због постојања другог, не пада посебно тешко. Ради се о томе да ми читање тисковина обично доноси само погрешно информирање као и потпуно узнемиравање њиховим сулудим, идеолошким садржајем из којег је више него јасно видљиво да се у нашем свијету светог тржишта новине немају неке велике везе с информирањем, или било каквим читањем, већ постоје само ради продаје. Но ето каткад ми се посрећи па одређеним сплетом околности новине добијем бесплатно, и уз то се одважим прочитати који редак у нади да након тога нећу морати превише користити методу за смиривање након прочитаних глупости која се састоји од провјеравања тврдоће зидова властитом главом. У складу с тим јутрос сам у руке узео 'Хрватску љевицу', и након неколико минута читања и једне кемијске оловке потрошене на подцртавање оних најапсурднијих дијелова, одлучио поштедити свој зид и искалити се на типкама оближње типковнице. Стога ето најбоље да сада редом кренем анализирати уводник у 9. број овогодишње 'Хрватске љевице', листа који тврди да се залаже за 'демокрацију и социјалну правду'.

"Релативно благостање оне двије трећине припадника друштва, какво је постигнуто у развијеном капитализму на Западу, у Хрватској, као уосталом и у другим земљама које су се осамосталиле распадом бивше Југославије, не изузимаћи Словенију, неће бити постигнуто у првој половици овог стољећа."

Као што видите прогнозе аутора овог текста изразито су оптимистичне. Његова нам формалистичка анализа отворено говори о благостању капитализма на Западу које Хрватска неће досегнути у првој половици овог стољећа. Али ће га до тада, храбро корачајући стазом самилосног слободног тржишта, без икакве сумље остварити; зар не? Аутор вјеројатно сматра да нас 'Запад' до тада неће чекати већ ће истим путем наставити према још већој разини опће среће и благостања. Сукладно с тим нам наравно не треба никаква радикална друштвена промјена, никаква промјена у начину производње и расподјеле, никаква промјена начину међусобног опхођења чланова друштва- никаква револуција. Чему ће нам такво што када нам овај и овакав глобални систем, овај и овакав начин на који човјек човјека третира и с њим се самоостварује, у будућности јамчи опћи просперитет и напредак, незаустављиво остварење 'релативног благостања'. То што се сваки појединац све више претвара у чудну појаву која не само да нема сигурну егзистенцију (било због страха од бомби, или пак глади), већ му се сама егзистенција претвара у ноћну мору препуну лицемјерних покварењака и неразумљивих тржишних противника; покварењака и противника који су заправо његова копија, наравно није ствар вриједна посебног разматрања. То што све више појединаца једини излаз из 'релативног благостања' тражи у бијегу од стварности, као и то што се сваком појединцу све више и више чини како његова стварност бива контролирана њему страним силама, ствари су занемариве у односу на просјечну старост радниковог аутомобила, или пак број литара пива коју дневно попије. Ствари преко којих се манифестира потпуно отуђење човјечанства, аутору овог чланка очито не представљају никакав проблем у односу на заосталост 'наше Хрватске' у односу на 'Запад'. Кога ли је уопће брига у каквом је стању стварни човјек, друштвени појединац претворен у нечовјечно биће изгубљено у свијету у којем живи, без обзира ради ли се о Хрватској или пак Швицарској, када нам је на првом мјесту наравно материјални статус у којем се апстрактни Хрват налази у односу на апстрактног Словенца, Србина или Њемца? Управо то је питање које си постављају конвенционални буржоаски политичари; питање које свијени појединци усмјерени према активном стварању свог реалитета могу само попратити смјешком. Као што је апстрактна 'политика' у капитализму удаљена од стварности, тако су и овакве политичке перспективе нешто што са стварним животом сваког човјека немају ништа заједничко. Но чак ни тај тотални несразмјер између политичара, који представљају ступове ослонце овог нечовјечног система и којима аутор чланка о коме говоримо без икакве сумље припада, са стварношћу није толико жалостан као што је то случај с самим њиховим апсурдним надањима. Сви њихови самозадовољни закључци којима себи приписују надљуске способноси организације и проведбе власти, као и усмејеравања економије, постају чиста лакрдија у истом тренутко када схватимо да не само да они такве способности не могу имати, већ и због тога што им чак ни оне не би помогле у остварењу циљева које си сами постављају. Јер на глобалном тржишту једино правило је правило јачег, а једини резулатат тотална апсурдност вођена каотичношћу 'невидљиве руке'. 'Политичари' Хрватску, као и друге државе о којима аутор говори, на прави пут не изводе због тога што то не желе, већ због тога што то не могу. Формално 'економско побољшање', 'релативно благостање' средњих слојева о којем маштају сви буржоаски 'политичари', па тако и аутор овог чланка, може се, али ни не мора остварити; но без обзира на то оно остаје изван кључних проблема данашњег друштва, кључних проблема који најприје по леђима туку раднике, њихову околину, па онда и све чланове друштва.

"До евентуалног демографског опоравка [Хрватске] може доћи једино имиграцијом с Истока, али не више Срба и Бошњака из сусједства, а дакако ни малобројнијих Црногораца и Македнонаца, већ једино Албанаца с Балкана, па онда источњака из Европе и Азијата. Јер искључено је да ће се овамо досељавати Талијани, Аустријанци, Нијемци, Мађари, Чеси, па и други Европљани са запада и сјевера, као што се у неким тренуцима у прошлости догађало!"

Овај цитат који сте управо прочитали није исјечак из никаквог неонацистичког гласила, већ наставак чланка који је тема ове критике. Аутор је дакле након што је оптимистично закључио да нас за неких 50так година без икакве сумље чека нека врст 'релативног благостања', одлучио размотрити и негативне ствари које нас чекају у будућности. Тако је, као што видите, преузео улогу Хрватског популитичког покрета, и забринут за Хрватску расу (која као што је прошли хрватски предсједник, у слободно вријеме лош повијесничар, виртуозно открио потјече од Сунита) устврдио да ће поносне Хрвате, лица бијела крви плаве, прегазити опаке хорде црних 'источњака и Азијата'! Прије смо, у вријеме када су аутор чланка и њему слични могли проводити своје сулуде замисли, имали ситуацију када се чиста крв хрватска није мијешала с посебно прљавим расама (само са Србима, Бошњацима исл.) већ се још, како аутор поносто истиче, и додатно оплемењивала племенитом крвљу са 'запада и сјевера'. Но сада је све готово; ускоро ће просјечни Хрват наличити јеменском пастиру. Надам се да вам је јасно колико ми се, као особи која се сматра социјалистом, оваква изјава некога тко се социјалистом назива напросто гади. На сву срећу знам да се ради о старом реформираном титоисту, дакле стаљинисту реформираном на квадрат, који самим тиме као и својим ријечим јасно показује колики га бесконачни понор одваја од револуције. Искрено се надам да ће моји унуци наликовати малим, прекрасним смеђим и црним јеменским пастирима и конгоанским домородцима, те да ће живјети у друштвеном човјечанству у којем ће се изјаве попут ове коју критизирам третирати као плодови болесног и поремећеног ума.

"Заправо тзв. домовински рат је у одређеном смислу био наставак рата на тлу Хрватске, и БиХ, из времена 1941-1945 године…"… "Идеологија и политика које су биле побједничке 1945. поражене су 1991."

Но ево као што видите титоисти се, без обзира на повремене излете у расизам и стално настањивање у буржујској политици, ипак непрестано и неуморно враћају на своју '45-ту. Да '45-та је, као и цијела народноослободилачка борба, ствар која није само позитиван повијесни догађај већ и један од најсвјетлијих примјера модерне повијести. Но ту свијетлост о којој говорим нису створили стаљинистички идеолози већ се ради о томе да је НОБ јединствен повијесни примјер самоорганизације људи, сељака, против клања и масакритања тисућа цивила, против фашизма, против крволочног рата, против националне мржње и супростављања човјека човјеку. Ради се о јединственом и свјетлом примјеру којег чак ни толике наслаге стаљинистичке идеологије и њених злодјела нису могле укаљати. Но истовремено се ради о томе да је '45та година остала у повијести и да се нипошто сама по себи не може повезивати са нашом, тренутном старношћу. Она се, као и сваки други повијесни догађај (с посебним нагласком на оне повезане с борбом радничке класе, што нам уосталом представља акомулирано искуство пролетариајта које је неопходно за било какву свијесну револуционарну дјелатност), може разматрати, анализирати, од ње се може учити, и покушати је исористити за боље разумјевање будућности; но она, поново наглашавам као и сваки други догађај из повијести, сама по себи не може бити наша данашња стварност- без обзира на то што данашња стварност нема другу себе доли оне у прошлости. Но аутор овог неславног чланка не само да то не схваћа него никако се не може одрећи идеолошке навике бескомпромисне обране самога себе, и потпуно сулудог тумачења повијести. Он очито не схваћа да балканску клаоницу нису приредили и створили вањски и унутарњи непријатељи, четници и усташе, који су након 50 година коначно побједили, већ да се ради о томе да је бирократска једнопартијска дикатура својом контрареволуционарном политиком, гушењем демокрације и зауздавањем радника створила увјете свеопћег клања, исто као што сами усташе и четници који су се појавили крајем 80тих нису пали с неба већ су се регрутирали из редова дојучерашњих титоистичких предрагих вођа и њихових побочника. Уколико аутор под побједничком идеологијом која је побједила '45те сматра своју бонапартистичку онда је свакако истина да је та идеологија 1991. стварно поражена; али не од стране старих усташа и четника, већ од стране оних које је сама годинама стварала. Она је поразила саму себе, уздижући се тако на већу разину и истовремено у сваком смислу уназађујући интересе радника (и не само њих) са простора којима је харала, али и шире.

"Ни једна јединица ЗНГа, па онда ни ХВ није носила нити носи име неког партизана, али су неке носиле имена познатих усташких злочинаца. У тзв. домовинском рату нигдје се није истицала слика Јосипа Броза Тита, али богме јест слика Анте Павелића. У Хрватској војсци никад није запјевана нека партизанска пјесма, али усташке се још и данас пјевају."

И ево након што је наш аутор потегао дужу туру набрајања бројки из 40тих година (што је иначе одувјек један од најомиљенијих хобија свих великих интерпретатора повијести) и пред нас просуо још неколико бисера на које се ипак, због ограничености простора нисам посебно освртао, дошао је до ове славне изјаве. Он наиме сматра изразито негативном чињеницу да разуларене јединице националне војске чији је циљ борба за капиталистичку националистичку државу, као и клање другог и другачијег, нису носиле имена партизана, Титове слике исл. И поново у свој својој апурдности аутор је дјеломично у праву. Унаточ свим позитивним стварима потпуно је јасно да народно ослободилачка борба у свом самом тренутку није имала превише везе с било каквом друштвеном промјеним, а нарочито не пролетерском револуцијом (што наравно није нужно морало тако и бити). Исто тако јасно је да је титоистичка партијска бирокрација која је владала Југлославијом, непрестано била склона наглашавању и стварању националних антагонизама међу народима у њеном саставу. Но за овакву тврдњу она се морала преобразити у нешто сасвим другачије; она се морала преобразити у конвенционалне социјал-шовинисте који у правој манири оних из 1914. који се сврставају под своје националне заставе и онда свјесно прихваћају клање другова пролетера и разбијање интернационалне солидарности. Ауторов вапај за партизанским елементима у хрватској војсци можда бисмо могли успоредити са имагинарним вапајем њемачких социјал-шовиниста за знаковљем друге интернационале на плећима каизерових војника у сукобу са њиховим француским друговима, тј смртним непријатељима. Њемачки социјал-шовинисти ипак толико порећећени нису били; што наравно не значи да је аутор овог текста потпуно здрав.

"Јер партизани и комунисти, који су предводили антифашистичку борбу 1941-1945 и водили хрватску од 45 до 90 тобоже су били анационални и националне издајице."

Ова реченица је можда и врхунац апсурдности цијелог текста о којем говорим. Да, уистину се на жалост морам сложити са аутором који тврди да они "партизани и комунисти" (премда никако не могу докучити како нетко може бити партизан након завршетка рата, и још апсурдније комунист док ограничава интернационалне радничке интересе и сузбија револуцију) нису били 'национални издајице'. Заправо је јасно да су ти на које аутор мисли, такозвани комунисти, били изразито национално обојени. Такво што се врло илустративно може примјетити из 'партизанске заклетеве': "

Кунем се свевишњим Богом и свим што ми је драго, те дајем своју часну ријеч да ћу увијек бити одан традицији својих предака, да ћу увијек испуњавати повјерење хрватског народа и да ћу својом крвљу бранити своју домовину од Њемачких, Талијанских и Мађарских окупатора, као и народних издајица. Тако ми Бог помогао".
(Radio Free Yugoslavia, 13. June 1943.)[navedeno u Tony Cliff, On the Class Nature of the "People's Democracies", 1950]

Но исто тако управо је због тога јасно да они нипошто нису могли бити комунисти, исто као што напсто нису могли имати ништа с интернационалном пролетерском друштвеном револуцијом, којој циљ није ослобођење домовине од окупатора, већ самоослобођење радничке класе и еманципације цијелокупног човјечанства. Довољно је само бацити летимичан поглед на начин на који Марx дефинира комуниста у свом Манифесту да би се видјело колико су ови "комунисти" били потпуна супротност комуниста:

"Комунисти нису нека посебна партија према другим радничким партијама. Они немају никакве интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетеријата. Они не постављају никакве посебне принципе у које би хтјели укалупити пролетерски покрет. Комунисти се разликују од осталих пролетерских партија сам о тиме што, с једне стране, они у различитим националним борбама пролетера утичу и спроводе заједничке, од националности независне интересе цјелокупног пролетеријата, а, с друге стране, тиме што они на различитим ступњевима развитка, кроз које стално заступају интересе целокупног покрета."

Углавном ради се о томе да је потпун јасна национална обојеност такозваних "комуниста", тј. стаљинистичке елите која је итекако имала засебне интересе одвојене од интереса цјелокупног пролетаријата, и исто тако још агресивније непрестано наглашавала своју посебност у односу на друге радничке партије и организације, као и на цијело друштво самопрозивајући се 'авангардном радничке класе', онима који знају како будући свијет изгледа, којим путем до њега доћи итд. Исто тако је јасно да се упаво та национална обоједност, повезана с интересима појединих националних бирокрација, тијеком времена, под утјецајем мноштва најразличитијих друштвено-повијесних околности, претворила у националистичку мржњу, паљење кућа, као и клање тек рођене дјеце. Аутор овог текста, потпуно изгубљен у својој стварности и своме животу, очито не схваћа апсурност своје ситуације. Он сам у најбољем случају жели задржати узроке, али би се ријешио њихових посљедица. И управо то је онда још једна од мноштва ствари у којима се јасно види да се у потпуности идентифицирао с буржоаском политиком, тј њезиним реформистичким, социјал-патриотским- и самим тиме најутопистичкијим, крилом.

"Надајмо се међутим да тако ипак неће остати и на иоле дужи рок, па макар да Хрватска неће бар у првој половици овог стољећа ухватити корак с развијеним свијетом."

То би био крај овог неславног чланка, на којем се његов аутор отприлике враћа на почетак након што је описао пуни круг лутајући по свим беспућима којима се обично крећу изгубљени депресивни стаљнистисти који се настоје скрасити у угодном окружју буржоаске политике. Без обзира на то што се данас у њеном окружју можда и не осјећају потпуно угодно, она је без икакве сумље њихова будућност. Тренутак који ја захваћам својом критиком само је један дио процеса промјене којим се закржљали остаци титоизма (тј. стаљинизма) трансформирају у конвенционалну странку реформистичке љевице- својеврсне социјал-патриоте. Свакако је точно да тај процес не може трајати дуго, ако због ничега другога онда због чињенице да су се други дијелови старог бирократског апарата већ одавно потпуно измјенили и прилагодили новим околностима. Но управо због тога важно је схватити колико је потпуно ограничена улога оваквих изолираних секташких организација у свијесној и радикалној самопромјени друштва, тј. интернационалној пролетерској револуцији. Хрватска љевица самим именом открива своју природу; ако не тренутну онда дефинитивно будућу. Будуће човјечанство такве фрагменте прошлих времена тешко ће хтјети узимати у обзир.